Opštevažeći ekonomski zakoni uzdrmani su finansijskim mahinacijama od strane Nemačke i SAD.
Kada je Nemačka prekinula pupčanu vrpcu povezanosti novca sa svojom prirodnom vrednošću izraženom u deponovanom zlatu tako što je zamenila kurs marke u euro u odnosu 2:1 pri čemu je ispraznila inflatorni balon kojim je isplatila cenu ujedinjenja, Istočna Nemačka se kolektivno probudila iz sna prepunog bolnih uspomena na vožnju “trabantima”. Za ekonomske magove ovo je bilo kao da su čistim helijumom finansirali zajednišvo dve Nemačke.
Jedinstvena Nemačka poslužila se snagom sopstvenog primera ekonomskog ujedinjenja da ostvari viziju Kantove međunarodne države večnog mira u kojoj je novac najpouzdanija sila.
Integracijom prostora euro-zone, sa Nemačkom kao centralno pozicioniranom silom, stvorena je platforma za egzekutivnu dominaciju jedne države nad ostalim čanicama trgovačke konstrukcije – Evropske unije. Udruživanjem monetarne politike, eksportno orijentisana nemačka privreda dobija na zamahu. Ekonomski slabije razvijene zemlje nisu izdržale kupovinu gotovih proizvoda po naplati zanovanoj na konverziji kursa marke u euro u odnosu 2:1. Odobravanjem kredita ekonomski kolonizovanim zemljama, Nemačka počinje da diktira svoja pravila, postaje najvažiji spoljnotrgovinski partner u okviru EU, vodeći investitor direktnih investicija i krojač sudbine zemalja pod njenim okriljem. Dok Evropa grca u krizi, Nemača beleži fascinantne privredne rezultate. U 2011 nezaposlenost je pala na najmanji nivo od ujedinjenja, zaposlenima rastu zarade a očekivanja su da će pozitivni trendovi nastaviti sa rastom i u 2012.
U ime večnog mira dobrosusedskih odnosa, ukazala nam je poverenje da joj se pokorimo, Nemača očkuje da sami rešavamo problem koje nam je stvorila.
Introdukcija u koegzistentni Čtvrti Rajh odigrava se raspadom Jugoslavije sa ciljem da se ućutka tada veoma uticajan glas u borbi protiv imperijalizma, neokolonijalizma i svih oblika dominacije, uključujući i hegemonizam. Raspadom Jugoslavije ( čije je stvaranje omogućila Kraljevina Srbija a Srbi želeli da je očuvaju ) koja ne trpi tutore, Srbija je NATO agresijom bačena na kolena.
Grčka. Nemačka kultura rada i prosperiteta zamera Grcima penzije od 700 eura, nerealno visoka primanja radničke klase koja u podne već igra sertaki po stolovima a u penziju odlazi već sa 50 godina, da imaju 14 meseci u godini i nedovoljno pokrića u proizvodnji i tehnologijama. Baratajući poluistinama i zamerkama u realnoj sferi, Nemačka je, pod skiptarom Bildeberg grupe čiji je član kancelarka Angela Merkel, zasnovala svoj modus operandi bankarske prevare, tretirajući Grčku kao deponiju “toksičnih” dugova nastalih u finansijskim laboratorijama osiguranim u “Credit Default Swap” tržištima u kojima je kreditor unapred osiguran od potencijalnog bankrota njegovog dužnika. Od Grka se kroz “bailout” sporazume koje potpisuju korumpirani političari, očekuje da stezanjem kaiša, prodavanjem u bescenje onog što su generacije mukotrpno stvarale ( slučaj Srbije ) i gubitkom suvereniteta nad ostrvima i morem “detoksikuje” dugove koji nisu grčog porekla.
Finansijska komora, sprava za izvršenje životne kazne Četvrtog Rajha, spremna je i za vas.
Mislite o tome.
Bankarski moguli SAD otišli su korak dalje u svesnom izigravanju ekonomskih zakonitosti kao izraza suštine ekonomskih odnosa, pre svega opšteg zakona robnog privređivanja ( zakon vrednosti, zakon ponude i tražnje ) izmeštajući finansije u virtuelni prostor, narušavajući ravnotežu između raspoloživog rada i nerealnih potreba koje treba da budu zadovoljene.
Upravo, sve se odigrava u nerealnosti zasnovanoj na patologiji u ljudskoj prirodi, sa menadžerske strane da otima, zgrabi, prisvoji i kodiranog potrošačkog mentaliteta konzumenata, sa druge strane. Filozofskoj dilemi “imati ili biti” pristupa se sa svih strana, ko nije da ima, ko ima da bude i od strane onih malobrojnih za koje ne postoje ograničenja.
Lobiranje i super-pakovi ( Super PACs ) učinili su svoje, bankari su izmenili zakonske regulative u svoju korist i s neba im je u ruke pala nedostajuća igračka – “fractitional reserve” – pozajmljivanje na osnovu delimičnog pokrića ( 1 uložen dolar garancija je za 10 virtuelnih dolara koji nemaju ikakvo pokriće ). Na žalost svih nas, teorije zavere koje su to bile pre 30 godina, danas su praksa bankarske industrije proizvodnje valute nastale iz ničega, iz pokvarene mašte nekog genija za finansije. Tom valutom naplaćuju se kamate sprovodeći represiju, podjednako u SAD kao i u Grčkoj, sa redistribucijom kapitala u smeru bankokratske elite. Kako je virtuelni finansijski sektor sebi podredio realni sektor, dovedeni smo u aporiju. Dizanjem problema na viši nivo, merama štednje, ukidanjem radnih mesta, samovoljom poslodavaca, sužavanjem obima radničkih prava… dovedeni smo u situaciju u kojoj niko nije srećan.
Zero-sum game. Razvoj jednih, moguć je jedino na propasti drugih. Nastavimo li tragom bankarskih malverzacija imaćemo “oaze blagostanja” u pustinji. Tvrditi drugačije u današnjim okolnostima, samo su alegorije golog opstanka.
Mislite o tome!
