...

Pitanja, pitanja...

Kako to da znamo?

Dokazivati istinu ovakvim ili onakvim metodama meni je potpuno besmisleno.

Ne zanima me istinitost metode u filozofskom smislu. Ni jedna metoda ne može zameniti samosvest, empatiju, neposrednu spoznaju živog iskustva, samorefleksiju.

Dva postoji, plus postoji, dva postoji, jednako postoji, četiri postoji, postoje reči koje govorimo, neke od njih izgovaramo svakodnevno; dobar dan, izvolite, hvala, molim, laku noć, prijatno, dobrota već postoji, dobro je da je što veći broj ljudi namerava.

Ništa od svega toga ja nisam izmislio, ni jedan prirodni zakon, čak ni najprostiju matematičku jednačinu, nijednu reč nisam smislio, a niste ni vi, došli smo na svet u kojem je sve već postojalo. Mi se pojavljujemo u celokupnosti sveta.

Biće postoji, Biološki Um postoji.

Mi se pojavljujemo iz celokupnosti.

Ništa nam nije jasnije od stvari koje ne možemo objasniti. Kako objasniti ono što se rečima ne da objasniti?

Istinu, Ljubav, vreme, mir.

Ono što nam je najjasnije ne možemo objasniti.

Gde naći prave reči za ono što je iznad reči?

Da bi se živelo nije potreban ni jedan argument. Ne znam ni za jedan argument koji bi me učinio srećnim. Čime se opravdava ljubav? Radi čega se voli? Nema te snage argumenta koja će ljubav učiniti boljom ili gorom.

Uloga argumenta nije urazumiti drugog, već racionalizovati naše iracionalne postupke.

Ne postoji dosadnija metoda od argumentacije. Ko je ikad bio u škripcu s argumentima? Bezbroj dosadnih dokaza uvek stoji na obe strane.

Razmena argumenata nema ničeg zajedničkog s postizanjem istine, niti sudeluje, niti uzima udela u otkrivanju istine.

U argumentaciji nema ničeg osim neizvesnosti vezane za kritičko stajalište, adolescentske žudnje za dokazivanjem i pristrasne saglasnosti o tome da naša strana ima bolje doskočice. Argumentacija je otmeno nasilje, ništa manje morbidno od ulične tuče. Diskusija iskompleksiranih gubitnika koja ne vodi nikud.

Jednostavno jeste! smatram validnim filozofskim odgovorom, jeste koje je jasno i prosto shvatljivo a priori.

Jednostavno znam je argument koji radi radnju i zna znanje i radi bez greške.

Argumentima se ne postiže nikakav smisao, argument proizvodi kontraargument koji proizvodi argument koji proizvodi nebuloze.

Hilary W. Putnam tvrdi da je voda nužno H2O, ili ja ne razumem značenje reči nužno ili je Putnam nužno otkrio lično svoju filozofsku prcabocu.

Pračovek koji je komunicirao gestovima, u prejezičkoj fazi, imao je istu kvaliju pitkosti vode kao i mi, identičnu crvenost krvi kao i mi, identičnu kvaliju plavog neba kao i mi, kvaliju gladi i boli kao i mi, svako ljudsko biće koje je stavilo ruku u vatru opeklo ga je isto iskustvo.

Svojstvo vode ne može biti H2O, svojstvo čoveka nije biti ličnost, ili ego, svojstvo čoveka je biti ljudsko Biće.

Biće je temeljno postojanje, ono je naša veza s istinom, ono je živo, ono živi u refleksnim i automatskim radnjama. Intuicija su opažaji Bića, instinkti su njegove reakcije, ono je naš unutrašnji život. Ono tačno zna koliko insulina treba za dva parčeta fantastično ukusne torte od čokolade.

To zna biloški/naturalni um, ja o tome nemam pojma. Biološki um poseduje znanje bez kojeg niko od nas ne bi preživeo.

Nijedna škola ne uči nas kako da volimo, ipak, svi znamo voleti. Ništa što pripitomljava čoveka ne može ga naučiti ljudskosti.

Biološki um u svakoj sekundi obradi 20 miliona podražaja, signala iz sveta oko nas i naše unutrašnjosti. Savršeno poznaje sopstvenu prirodu, svoju nutrinu i prirodno okruženje, on je taj koji sprovodi dobro poznate aktivnosti i buhejvioralne odgovore koje smo usvojili evolucijom. Znanje skriveno od nas samih, znanje koje smo zagubili.

To nije razmišljanje koje izostaje, naprotiv - to je znanje u koje je naša priroda sigurna i stoga nas ne opterećuje ponovnim preispitivanjem.

Biološki um je raspravio sa svim za i protiv tokom evolucije. To je fundamentalno znanje koje nema potrebe za naknadnim proveravanjem i dodatnim utvrđivanjem jer je ono jedino ispravno, postojano (postojanje) i definitivno znanje koje je ostavilo teoriju za sobom. A iz toga što jesmo (postojanje) mi se realizujemo kao misleća jedinka koja istražuje svet i sakuplja sopstvena (sopstvo) iskustva, doživljavamo i određujemo se prema drugima kao individua, jedna jedina, jedinstvena i neponovljiva osoba koja razmišlja svojom glavom, aktuelnim, personalizovanim umom.

Taj um je (za razliku od homolognog, biološkog/naturalnog svima zajedničkog, u svima nama istog) naše znanje u mislima, znanje koje je izvan gena, izvan epigenetskog, izvan trajnog biološkog znanja.

To je znanje koje je još krhko, nepouzdano, nestalno.

Inteligencija je um koji je svestan celine iz koje je potekao, uma koji je postojao pre njega, koji se njime nastavlja. Takav um ne pravi smetnje jer ne prekida kontinuitet svoga Bića, što je zdravo pa je i takav um zdrav i bistar jer mu je nepomućen izvor, promišlja zdravo, namerava dobro, pravi dobre izbore (int-electio), predviđa dobro, razborit je i razložan. I hvale vredan. Dosta je bilo budističke kritike uma.

Čemu reakcija?

Čemu teskoba?

Čemu koještarije?

Šta se krije iza svih ovih, glupih pitanja?

Odakle problem? Odakle niču svi problemi?

Začarani krugovi

Odakle problemi?

Moj odgovor se da naslutiti: svi naši problemi potiču od podeljenosti, od nejedinstva sa svojom prirodom pre svega, od samoobmane da smo ono što nismo. Neko značajan i važan, veoma bitan. Mudrac. Iznad svih. Jači od svih. Najlepša.

Najčešće je to Onaj koji se ima poštovati. Ili ga se plašiti.

Odakle niču svi problemi?

Moj odgovor se zna: prepotencija.

Ko je naš jedini problem?

Autoritet.

Mentalni sklop autoriteta.

Mentalni sklop koji mentalno ne funkcioniše.

Um koji je iz misli, koji izmišlja i racionalizuje, normira svoje izmišljotine, koncepte i konstrukcije. Normalizuje ludost. On je taj egom opsednut um, ja koje se izjednačava sa umom, koji ništa ne nastavlja već sam sklapa svoje mentalne sklopove. Koji ne integriše već sintetiše. Hegelovska dijalektika teza - antiteza - sinteza koja deluje iz problematičnih razloga, osim što je kompromis dva koncepta krajnosti je i afirmacija, i sinteza novog problema.

Integritet je organsko jedinstvo, sinteza je pseudointegritet, pogrešno razumevanje.

Ti koji rešavaš problem, ti si taj koji ga stvaraš.

Ti, koji rešavaš njegove komplikacije, deluješ unutar začaranog kruga.

Filozofija sili na rešenje, tumači rezultate i zaključuje, postavlja teorije i zakone umesto da se vrati poreklu svih problema. Malo je elokventnijih helminta od Hegela; dijalektika, logika i panlogizam, ideja je bit svega... Pojmiti ono što jeste zadaća je filizofije, jer ono što jeste - jeste um... što je umno, to je zbiljsko, a šta je zbiljsko to je umno. Ništa od takvog poimanja, to je poimanje za površne ljude. Sve su to proizvodi otuđenog uma.

Od Bića otuđen um je ta demijurška fabrika, industrija u kojoj se odvija proizvodnja, on je razvio sve proizvodne snage, otuđeni um je proizveo proizvodnju koja proizvodi. Njegova misao je proizvela sisteme, označitelja i označenog, binarne sisteme i racionalnost.

Racionalni um je proizveo modele, simularkume, simulacije, važnost, značaj, predviđanja, određenja, simbole, znakove, kodove, meme... znamenja, projekte, dijalektiku, tezu, antitezu, sintezu. Njegova je sinteza kompletna ličnost koja je kompletna smejurija. Celovita ličnost ni malo ne zvuči blesavije od celovite čiodine glave.

I samo na toj jednoj jedinoj ideji sve se drži. Sva supstancijalizacija/materijalizacija ničega u nešto, ništa u subjekt. Ega u idola, ego uvek veliča sebe i pravi idola od sebe.

Sinteza ništa ne dovršava, nikada ne uklanja suprotnosti, čitav postupak je upravo suprotan.

Jedanaesta teza o Fojerbahu je vrlo pristojan uvid u glupost filozofije, filozofi su samo različito tumačili probleme a stvar je u tome da ih ne bude. Nije stvar u tome da se problem rešava, stvar je u tome da se problem ne stvara.

Sam problem je taj prvi pogrešan korak. Socijalni problemi koji dugoročno destabilizuju čovečanstvo, kao što su nezaposlenost, siromaštvo, kriminal... nemaju rešenje.

Problem nije prvi nego poslednji znak u nizu grešaka koje smo pravili a nismo ih primetili. Znak da je isuviše kasno za traženje rešenja.

Sprečiti pojavu uslova za stvaranje problema, to je jedini način da ih se rešimo.

Ne stvarajmo probleme i - nema problema.

Istina je nespoznatljiva bez osećanja. Emocije su kompas. Osećanja su alfabet za razumevanje. Emocije nam govore šta su vrednosti života. Tuga zbog smrti voljenog Bića nam govori o vrednosti života, osećaj usamljenosti govori nam o vrednosti zajedništva, strepnja o vrednosti mira... Ako nemamo ljudskosti u sebi, tačnije - ako živimo nesvesni svog Bića, odnosno, bez integriteta, onda nam ne preostaje ništa drugo do toga da izmišljamo, da u svet iznosimo farsu važnosti i značaja, sa kojima ćemo se poistovećivati. Norme i standarde, potrebe koje nisu svojstvene ljudskom biću, želje i strasti, vlasništvo, nagrade, slavu, status, mr, dr, titule... znate već.

Istina je istina svih vremena. Neki ljudi koji su previše pisali rekli bi suprotno tome, na mestu gde racionalni um kaže istina, ja kažem stvarnost, stvarnost je datost za nas, konvencija koju smo usvojili našim razumevanjem sveta. U aktuelnoj stvarnosti Zemlja je geoid, u nekoj drugoj zbilji ona je bila ravna ploča.

Stvarnost se menja, istina je večna. Nepromenjivost čini istinu vrednom, ne postoji ili-ili, onoga što je za mene X za vas je Y, nema toga. Ono što uviđam ja, Drugi uviđa to isto, što postaje istina za nas.

Ja tvrdim da je nešto istinito ili lažno na osnovu toga da li je jedinstveno sa prirodom ili ne.

Istina je jedinstvo sveta, našeg unutrašnjeg sveta, sveta našeg Bića i našeg okruženja.

Ništa ne vredi ako ne traje. Standard neke vrednosti jeste konzistencija/postojanost, trajnost. Sunce uvek izlazi na istoku a zalazi na zapadu, 1000 puta stavite ruku u vatru isto će peći, to je istina, takva je istina, ona se ne saznaje, ona se otkriva. Svi jako dobro razumemo vodu bez poznavanja njenog hemijskog sastava, razumemo i njena agregatna stanja, problemi nastaju kada mudrac kaže da voda jeste nužno H2O.

Onog momenta kada pomisli da ga taj filozofem čini genijem među retardiranima.

Istina nije pojam, za razliku od laži koja to jeste, i stoga je uticajnija u govornim činovima, samim tim što se lako slaže sa činjenicama. Ali, činjenica ništa ne čini istinitim, činjenica nema istinosnu vrednost.

Istina je slaganje života i sveta.

A to je mnogo više od slaganja činjenica sa rečima i pojmovima.

Bill Gates čini dobra dela zbog posledica. Dobro nije dobro zbog posledica, a posteriori. Dobro je dobro unapred, iz dobre namere.

Praksa koja ulaže novac u održavanje finansijske imperije, u gušenje i eliminaciju konkurencije, pre nego u dobrotvornost, je rđava praksa.

Takav sistem je loš.

Milosrđe nije vrlina kada se čini zgrnutim novcem.

Dobro činimo iz dobrih razloga, radi sveukupnosti dobrog života a ne da bi naši principi bili dobri, da bi naš utilitarizam i naše maksime bile dobre.

Dobrota i duhovnost razvija i nas same, ljudskost uvećava naše duhovno bogatsvo, obogaćuje naš život.

Rezultira i našim razvojem.

To je uvek i naš ples.

Zahvaljujući geniju prirode, univerzalne vrednosti su nezavisne od našeg postojanja, čovek nije konstituisao ni jednu univerzalnu vrednost, on ih je samo otkrio i uvideo njihovu dobrotvornost, za razliku od vrednosti koje je sam konstituisao. Univerzalnost je u duši svakoga od nas, ljubav, mir, radost, svi jednako osećamo kvaliju vode, dok ne možemo tvrditi da svi podjednako doživljavamo i nosimo demokratiju koja je u duši svih nas.

To je strategija evolucija na delu, tako se priroda brine o sebi.

Univerzalno ima prioritet. Evolucija vodi ka univerzalnom.

Partikularno je inferiorno u odnosu na celinu. Apoteoza je svako uzdizanje dela nad celinom. Dihotomija je inferiorna filozofija. Naučne discipline su inferiorna nauka, ologija je inferiorna medicina, racio je inferioran bez emocija, osećanja su inferiorna bez razuma.

Prirodno dolazi iz naše nutrine kao poziv da činimo dobro sebi i drugima.

Ta pokrenutost iznutra nas čini ljudskim bićima, kada činimo po tom pozivu naš rad i dela su neuslovljena i plemenitih ciljeva. Delujemo u zanosu, nije potrebno ništa što bi nas motivisalo, nije nam potrebna ni plata ni slava, ne treba nam prestiž ni status... nema reaktivnosti kada se čini iz srca. Nema reciprociteta. Postali smo ljudi kada smo prevazišli reciprocitet, kada smo činili dobro, pomagali i vodili brigu o drugome ne tražeći uslugu istog dobra za uzvrat.

Nije filozofija ako se ne vodi dobrotom, dobrota je kapija kroz koju se ulazi u mudrost, nema mudrosti bez dobrote.

To je jedina dijalektika, ona koja ide putem dobrote, od srca k srcu.

Još samo par reči o...

Biološki um danas možemo videti. Zapravo, možemo videti njegove konture, ono što savremena neuronauka naziva mrežom standardnog režima rada ( default mode network - DMN ). Naime, fMRI je imidžing metoda kojom se prati aktivnost moždanog tkiva tokom izvršavanja određenih zadataka, nauka je na taj način mapirala moždane regione odgovorne za pojedine funkcije, što je bilo veoma logično jer je uređaj tome i služio, praćenju funkcije moždane aktivnosti. Osim toga, to je bilo i veoma racionalno jer se sam uređaj zove funkcionalna magnetna rezonanca što znači da ispitujemo kako mozak funkcioniše kada mu postavljamo određene zadatke; da računa, da pamti, da se seća, da recituje, da svira i peva, da vesla kajakom itd. itd.

Čitava priča postaje gotivna onoga trenutka kada se pojavila zapitanost genija: šta se dešava sa našim mozgom u stanju mirovanja, šta se dešava kada blenemo u prazno, samo zurimo u plafon, jednostavno blejimo?

Logičan odgovor je da fMRI neće zabeležiti ništa vidljivo, izostaće moždana aktivnost. Shodno tome, ni jedno područje mozga neće zasvetlucati. Rezultati su, logično, bili pogubni po logičko mišljenje. Naš DMN je sve vreme hiperaktivan dok smo zadubljeni u mrlju na plafonu, ispostavilo se da je stanje mirovanja u stvari režim povišene moždane aktivnosti i hiperkonekcije koja se umiruje našom fokusiranošću na zadatak, sve je upravo suprotno našim očekivanjima.

Gle čuda, isuviše često se dešava da nismo sigurni s logikom. Nema logike da mozak troši najviše energije kada ga ne koristimo, reklo bi se da je stanje kada nismo mentalno aktivni neka vrsta bazalnog metabolizma našeg mozga, pa ipak, nije tako.

Tri studije iz 2007. godine ( Garrity and colleagues, Harrison et al., Zhou and colleagues ) potvrdile su korelaciju između šizofrenije i povišenih aktivnosti DMN u odnosu na grupu zdravih ispitanika. Neke od kasnijih studija (2012) pokazale su postojanje aberacija u samoj mreži standarnog režima rada kod obolelih od šizofrenije što nam je pomoglo da shvatimo uhvaćenost šizofrenih pacijenata u mrežu autonomne funkcije biološkog uma. Što znači da te osobe nemaju svoje sopstvo. Ne uspevaju da se dožive kao individua.

Recentne meta - analize iz 2015 godine, potvrdile su visoku korelaciju aberantnih povezivanja moždanih regiona uključenih u DMN koji se dovode u vezu sa samorefleksivnim obradom tj. introspektivnim mentalnim procesima.

Kod svih šizofrenih pacijenata su uvek registrovane povišene amplitude signala u DMN.

Normalnost podrazumeva jasno razlikovanje percepcija koje pristižu iz imaginarnih scenarija našeg mentalnog sveta od onih koje nam stižu iz našeg stvarnosnog okruženja. U šizofreniji su ove granice mutne, nejasne, zbrisane, između sebe i drugih, odnosno između sebe i okruženja, nema jasne distinkcije između apstraktnog i realnog života, fakticiteti i mašta su izmešani, za njih je sve to jedan horizont duševne i misaone zbrke iz koje je nemoguće donositi racionalne zaključke, uverenja i odluke.

Schizophrenia je mentalna bolest koju karakteriše izmenjena percepcija stvarnosti. Slušne halucinacije, paranoidne i bizarne zablude, i dezorganizovan govor su uobičajeni pozitivni klinički simptomi (Liddle 1987). Deterioracija, pustošenje duhovnog života, tipična je za šizofreniju.

Osobe koje pate od paranoidne šizofrenije su samožive i sumnjičave, sklone da projektuju sopstvena negativna osećanja, da sve što im dolazi od drugih vide kao opasnu nameru ili da ih u svojoj preosetljivosti dožive kao uvredu. Čak i pohvala može biti povod paranoji, dovoljna je samo reč da paranoidna osoba izgradi čitav svet zavere koji ispunjava različitim sumanutim sadržajima, najčešće su to sumanute ideje odnosa (proganjanja, ljubomora) i sumanute interpretacije praćene negativnim afektima kao što su: ljutnja, bes, strah i druge. Po pravilu afektivna reagovanja na sumanute ideje slabe tokom života iako su bolesne ideje sve vreme prisutne.

Za one koji žele da znaju više, evo još jedne šture informacije: nervne ćelije (neuroni), pored kancerske i embrionalne ćelije, jedine imaju sposobnost progredijentne metilacije tokom životnog procesa. Neuronska kola/petlje koja su odgovorna za izvesno stanje uma, iskustvo, naviku i tome slično, gušće su neuronski povezana. Na taj način možemo ojačati neuronske mreže izvesnih osobina na kojima svesno radimo. Sposobnost da se mozak menja i reorganizuje naziva se neuroplastičnost i ona je očit dokaz naše moći da utičemo na epigenetiku, za naše dobro ili na našu štetu, pravilo je use it or lose it.

Razlog zbog čega nisam ostavio po strani ovu temu je John Nash i njegov uticaj na Teoriju igara, pre svega na Zatvorenikovu dilemu.

A to nas vodi sledećoj, gorućoj temi.