MI

Čovek je čoveku ideal.

Za ideal je potrebno dvoje. Bliskost. Koegzistencija.

Ideal se ostvaruje u dodiru sa silama ljubavi, lepote i dobra, u miru i zajedništvu bez kojih ideal nije moguć.

Drugi ne postoji da bih ja bio otuđen ili izgubljen u drugom, drugi je tu kao poziv mojoj prirodi i mom životnom poletu da proživljavam kroz drugog.

Sinteza onog u meni sa onim u drugome čini me celovitim bićem koje ne mogu postati u samoći.

Drugi je upravo onaj presudni, nedostajući odraz mene sa mnom samim, nevidljivim i neuhvatljivim mom pogledu. Onaj nedostajući deo mozaika celine.

Drugi je time određujući uslov i cilj mojem sopstvu i on mora biti moja dobra namera, kompas mog smeranja, umesto bića na koje nailazim slučajno.

Ukoliko i ja i drugi manifestujemo isti princip, naš svet je dobio novi podsticaj a do njega je dovelo novostvoreno “ Mi ”. Dva života imaju viši smisao uzajamnog “ Mi-bića ”.

Osloboditi se to znači prepustiti se, imati poverenja u ljude, osećati se sigurnim u ljudskim vezama, svoje ja predati u naše Mi... imati objektivnu samosvest, koju nikada ne bismo otkrili da je otkrivamo sami. Samosvest je zavaravajuća sve dok se ne objektivizuje, dok nas drugi ne upute na nas same samosvest je nepotpuna istina o nama samima.

Drugi su moja sinteza.

Tako bi mogao glasiti osnovni zapis nesebične prirode u našem genomu; posvećenost drugim ljudskim bićima, uzdizanje zajednice kao sveta dužnost, odgoj, međusobno ispomaganje i usavršavanje, to su mere u kojima se naša ljudskost realizuje. Učiniti druge ljude srećnim, biti im oslonac.

Sloboda je mogućnost izbora prihvatanja vrednosnih dužnosti prema drugima, osloboditi se samoživosti vlastite slobode i nezavisnosti u odnosu na tuđu slobodu i nezavisnost, njeni tereni za vežbu su vrednosni kriterijumi, solidarnost, komplementarnost, saradnja...

Sloboda je imperativni paradoks simetričnih relacija.

Čulnost za drugog je uslov svih uslova da se pojavi utopijski svet.

Životvoran, humani svet socijalnih koordinata, u kojem će se nastaniti zajedništvo jednakosti, ravnopravnosti i pravde.

Vrednosti ne deluju ukoliko nas sve ne povezuju na jedinstven način brige i jemstva jednih za druge, ukoliko ne čine naš zajednički, neraskidivi civilizacijski koren jednoizvornog sveta.

Jedino istinsko oslobođenje je otvaranje prema drugom. Drugi nisu naša pretnja već naša šansa.

Ja je hipotetično bez onog drugog. Egocentrizam nikada ne saznaje istinu.

Ja je moj zatvor.

Drugi su deo mene samog i moj korektiv.

Moja ličnost je simultano prisutna sa ličnošću drugog, kao i moja bit i njegova bit. Lubav i prijateljstvo su najbolji procenitelji korelacije moje biti i ličnosti. Moje ja i ja drugog ostvarilo je  Mi-biće koje može biti prijateljstvo, bratstvo, ljubav preko koje nam dolazi uspeh, gradimo dobra, i otvaramo nove mogućnosti.

Mi-biće ne kao naš zajednički presek već kao naša zajednička osnova, naše zajedničko poimanje i predstavljanje. Nadilaženje putem drugog.

U toj punoći su sve dopune mojim nedostacima.

Tako se moje postojanje određuje kao prisutnost, a ona unapređuje u življenje.

Na kraju i najvažnije, Mi-biće je za nas bez distance, ono je univerzalno prisutno.

Potrebno je da se predamo društvu da bi imali društvo, da bi društvo bilo zdravo ne smemo se u njemu izgubiti ili nestati.

Samo takvo predavanje bića koje ne iščezava stavlja nas u društveno korisnu poziciju.

Ostaje još da spomenem one koje me je sramota spominjati. Ko su oni???

Oni su jedan posto!

BLACK BOX OF POWER

Svo ljudsko nasleđe svedoči mučeništvo i nastojanje da se ono ovekoveči.

Strah. To je zaveštanje ljudskog roda u celini. U tom smislu, poslužiće mi kao delikatna nit vodilja razmišljanju o pravoj prirodi moći koju treba vratiti na mesto koje joj pripada, što ne bi bilo moguće bez pretenciozne namere da se izvrši paleo-psihološka rekonstrukcija na samom praizvoru ljudske vrste.

Da postoje zapisi crne kutije čovečanstva, uveren sam da bi nam prvobitna pećinska ilustracija otkrila prizor u kome je pračovek ukazao pomoć drugom pračoveku otklonivši mu strah od smrti. Pretpostavimo da je krznom utoplio dete u groznici ili da je ranjeniku vodom ispirao ozledu...da ih je to ozdravilo, učinilo srećnim, i zahvalnim, što je nekom od članova čopora bilo dovoljno za inicijalnu emocija-misao poverenja u isceliteljske moći, u specifičnost tog iscelitelja u odnosu na zajednicu.

Ova praiskonska individualizacija svesti ima za pouku da je moć nastala kada je jedno biće ukazalo pomoć drugom biću.

Moć je nastala prvim društvenim priznanjem sposobnosti da se odagna strah, time je izvršena prva predaja moći u ljudske ruke koja je do tada obitavala isključivo van nas samih.

Moć je darovana kao poverenje od strane zajednice, bila je nagrada kojom je biće izrazilo zahvalnost pod uticajem osećanja, zahvalnost koja se daruje sa radošću.

Dakle, osećanje bića kojem je ukazana pomoć je prosudilo – moć je vrednost. Moć je pružanje dobrobiti, ona donosi radost i blagostanje.

Apercepcija moći iz kamenog doba ukazuje nam da je istina ponekad, potpuno suprotna od onoga u šta verujemo. Pre svega od preovlađujućeg shvatanja moći kroz represivnu funkciju i u smislu vršenja nasilja, do raznolikih derivacija koje moć vežu za jezik kao glavnu determinantu ljudskog ponašanja i postulat vršenja moći.

Iz prikazane predstave kamenog doba možemo izvesti zaključak da moć nije u funkciji jezika, da je nastala u vreme spontanih glasovnih rakcija koje su imitirale instinktivne, opažajne, čulne doživljaje i da je zasnovana na iskustvu korisne usluge označitelja moći.

Suštinsko svojstvo moći je ulivanje poverenja prenosom veština i znanja – atributa moći koji su arhetipski potvrđeni u otklanjanju straha.

Enigmu moći prvenstveno treba odgonetati u kontekstu pružanja pomoći i pojmovima koji su od nje neodvojivi, kao što su: poverenje, zasluga, dobročinstvo, zaštita, sigurnost.

Važno je primetiti antropološku činjenicu, sila nije atribut moći.

Razvoj ljudske vrste odvija se kroz sazrevanje svesti o moći, nadmoći (domnaciji) i apsolutu (svemoć).

Moć je uvek u sprezi sa dobrim namerama, nadmoć je uvek dehumanistički akt, apsolut je stanje najveće energetske uređenosti svega u ničemu.

Moć i nadmoć su imanentne, apsolut je transcendentna.

Moć je načelno briga za drugoga dok je nadmoć egoizam. Moć je ljubav i saradnja, nadmoć je kontrola.

U međuljudskim interakcijama moć se uvek realizuje u ispunjenim očekivanjima onih koji ne poseduju moć.

Nemoćna da se suoči sa stvarnošću kada se pojavi nevolja nemilog događaja ili nesretnog slučaja, biće koje nije u stanju da se izbori sa stvarnim problemom u datoj situaciji, koje je ophrvano emocijama, koje oseća bol, ne uspeva da savlada strah, nije u podređenom položaju jer nad njim niko ne dominira niti upravlja, to je strana koja je postuliranjem moći dobila očekivano zadovoljenje u činu njenog dokazivanja od strane bića u kojoj je moć otkrivena.

Time moć postaje poziv označenog koji mora opravdati poverenje novim podvigom kako bi je analizant smatrao istinitom ne sumnjajući u dobronamernost označenog, jednako važi za akcije nadmoći koja je takođe imanentna pa su i njene akcije podložne arbitriranju između apstraktnog i realnog, bez sumnje u njen interes za dominacijom.

Za razliku od imanentne moći i nadmoći, u transcedentni apsolut se veruje.

Moć dolazi iz čoveka i predaje se od bića za biće kao dobro i ljudskost koje se nastavlja činiti, nadmoć se uvek stavlja iznad bića koje je žrtva njenog skotološtva.

Moć je humana vrednost, nadmoć je varvarsko negiranje svih vrednosti koje se temelji na idolopoklonstvu i prinošenju žrtve, bilo u službu crkvi ili državi, veri ili naciji, ili vrhovnoj telurskoj nadmoći – profitu.

Moć je u zaštitničkom odnosu prema stradanjima i žrtvi drugog bića, nadmoć je samoljubiva i uvažava samo sebe samu.

Moć je ovlašćenje čoveka od strane čoveka, čast koja se ukazuje zaslugama u zajednici, nadmoć je ovlašćenje čoveka nad čovekom.

Moć je ta koja je prva probudila sopstvo dok ga je nadmoć zbacila u pali svet masa.

Moć bira da istakne sposobnost pojedinca, nadmoć voli bezobličnu masu, da postrojava, da se maršira pod njenom zastavom, brojno stanje, čoveka u funkciji, tabu umesto istine, strahovladanje itd., itd.

Iako su i moć i nadmoć uvek lične, i da kao manjinske imaju zajedničku odliku da se ne prilagođavaju proseku, moć je uvek personalizovana, nadmoć je uniformnost koja je potekla iz istog plebejstva kojeg tiraniše i  porobljava.

Moć uliva nadu i poverenje, nadmoć seje strah i poniženje.

Dalje, moć ne traži saveze, kada je u grupi ona je uvek egzocentrično bratstvo za razliku od elitnih i kastinskih udruživanja koja su uvek društva zauzetih mesta čuvanih za nasleđe po krvnoj liniji.

Još jedna od ključnih razlika jeste i ta da je nadmoć unapred određena i privilegovana rodoslovljem, u slavu moći ide u prilog i to što se ona nesumnjivo ne vrši u ličnu korist niti u interesu ostvarivanja ličnih ciljeva.

Moć ne zna za interes.

Moć pomaže, i van konteksta pomoći je ne treba zloupotrebljavati.

Kao što se primećuje iz datih primera, moć ne počiva na prinudi nego na poverenju, ona se ne prisvaja već se zaslužuje. Moć je izražavanje humanizma. Ona ne ugnjetava, ona oslobađa. Moć je prva potekla u usret životu, opstanku zajednice, a ne protiv života. To je moć brižnosti čovekoljublja koja proganja strah a ne čoveka.

Pedigre moći potpisan je prestižom i nadmetanjem u umećima i veštinama, njen pečat jeste sociološko priznanje za vršenje specifičnih sposobnosti koje donose opšte dobro, zahvalnost dobrom delu čovekoljublja, toplini pružene ljudskosti.

Milje društvenog priznanja nadmoći su: titule, hijerarhija, posedovanje, vlasništvo.

Formalni začetak nadmoći odigrava se u umu koji je pridao važnost moći (videti “ Sveta krava, zlatno tele i zlatno runo ”) sa idejom da se preotme i poseduje ono što sam nema, za svrgavanjem moći i uspostavljanjem nadmoći – dominacije nad potencijalima koje sam ne poseduje.

Iz tog medijuma su potekle perverzije posedovanja, rivalstva, interesa… što je embrio zamršenih povezivanja i štetnih interakcija pogubnih po čovečanstvo.

Ono što je manihejska struktura straha i moći, to je manihejski odnos želje i harmonije u kojoj se  rastvara želja za vlašću.

Pračovek nas podučava da ne postoji volja za moć, nego potreba za zaštitom. Ne postoji nadmoć bez straha, nestane li straha nestaće i dominacije.

Onoga trenutka kada je bolesni um uvideo da biće kojem smo darovali moć ne može da ispuni naša očekivanja ( dete utopljavano krznom je preminulo, rana se zagnojila ) započelo je rušenje moći.

Volja za nadmoć je stvorila svoj totem, začetak verovanja i manipulacije ljudskim nesavršenstvom i neznanjem. Verovanjem u moć spasitelja van nas samih čovečanstvo je krenulo stranputicom njegovih metamorfoza.

Sve je poteklo iz jedne klice – iz potrebe da nas se zaštiti od straha, zazivajući čvrstu ruku autoriteta koja će nas voditi u budućnost, obećavajući bolje sutra koje se još nije dogodilo.

Iz te klice usađene u pra-svest straha i pokornosti, otac porodice razvio se u plemenskog boga i podstakao otkriće svevišnjeg. To je praskozorje nadmoći i religije, začetak verovanja u autoritete,  neupitne poslušnosti prema gospodu i njegovim zemaljskim predstavnicima.

Bog je nezakonito čedo mesija nadmoći, mesijanska inspiracija koja parazitira na neznanju, održavana na tankim nitima špekulacije, mistifikacije i demagogije.

Uslov za mir je čovek oslobođen straha, a bog je upravo osećanje straha, time i najštetniji izum ljudskog mišljenja. Nonsens kojem zahvaljujemo oprost grehova i umirujemo grižnju savesti.

Zaključak, ne ispaštamo grehe već strahove koje su nam ostavili za sobom naši preci, predajući ih pod tutorstvo psihopatama svetovne i duhovne vlasti/nadmoći.

U samom praskozorju ljudske vrste, kao pračovek, pozivam vas na revoluciju.

Osloboditi se od straha znači osloboditi se od pokoravanja.

Da naša budućnost ne bi bila još uzaludnija.

HOLOGRAM

IZA HORIZONTA

Izbori su održavanje postojećeg stanja, stabilizator hijerarhijskog sistema, te autoritarnih struktura i prakse. Perpetuum našeg odustajanja od oblikovanja svakodnevice.

Izbori su stavljanje većine u službu pojedincima, naša ispisnica iz odlučivanja, naša depersonalizacija i društvena degradacija, prepuštanje u nemilost kleptomanima, zlostavljačima i krvnicima čovečanstva.

U ovoj nepotrebnoj tehnologiji velikih brojeva ne kandiduju se oni koji o svemu odlučuju, oni su unapred izabrani. Delegiraju se podmićene karikature kako bi amortizovali nezadovoljstvo javnosti, kada jednom prihvatite fingiranje demokratije, vi niste samo saučesnik u prevari, vi postajete njena potpora.

Nemojmo se iznova zavaravati da nije tako u planovima manipulatora koji pletu bodljikave žice oko naših života.

Navika čini da ne razmišljamo van kriterijuma začaranog kruga, da umrtvi i drži pod kontrolom ljudske nagone, da ne odlutamo iza horizonta. Pretvara nas u marionete, u završni oblik našeg postojanja. Organski predmet iz kojeg je prognana ličnost.

Bojkot izbora je najbolja osnova za organizovanje protiv kvazidemokratije, ujedno i najbolja vežba međusobne saradnje, ujedinjavanja, i solidarnosti.

Počnimo odmah, ujedinjujmo se bojkotujući izbore, nema više vremena za čekanje, iščekivanjem će nam uzaludno proći godine i godine u jadikovanju. Vrednosti se ne podrazumevaju i ne čekaju nas iza ugla.

Ne saginji glavu, ne povijaj ramenima, ne odmahuj rukom kada te deca budu pitala šta ste čekali. Razmisli sad. Bojkotuj laži i prevare, neka tvoj glas bude glas blaženih generacija koja dolaze za nama.

Jednostavnije je nego što izgleda na prvi pogled. Imamo priliku, imamo izbore na svakom kutku planete, imamo društvenu mrežu, povežimo se u interne(t)cionalu.

Autoritet kao div nad svim moćima i nad svima nama, temelji se na suverenosti, na našoj saglasnosti da klečimo pred autoritetima i nihovim agitatorima. Tu možemo delovati, na podrivanju samih temelja na kojima počiva moć.

Izaberi svoj izbor – BOJKOTUJ! Odupri se, nemaj bojazni. Učinimo prvi korak za naše dobro. Ne podržavaj moć. Začepi gubicu svakom ko je zastupa. Uvek i svuda.

Osujeti je! Napadni moć!

MARGINALAN TYPE

Prevarićemo se misleći da smo u pravu, da je beli glas napredak u svesti. Beli glas je sitno otporaško smeće koje bi da se reciklira u budućnosti nomenklature. Beli glas je prilagođavanje, bojkot je subverzija sistema; pasivna aktivnost belih glasova na tesnoj je distanci od konformizma manjeg zla. Jedina razlika je u tome što prvi smatraju da je politička scena ispražnjena od aktera dostojnih njihovog malagrađanskog glasa, dok komformisti afektiraju preteći većim zlom.

Afektivno ponašanje je nezadovoljstvo učinkom vlade braniti pretnjama većim zlom, zlo je već učinilo to da nije postignuto “ jedinstvo nezadovoljstva “, već raspršenost glasova i pregrupisavanje nezadovoljnih na stranu manjeg ili većeg zla, stim da su zagovornici manjeg zla skloniji apsurdnosti pozitivnog tumačenja svog izbora.

To znači postati emisar protiv očevidnosti, svrsishodno širiti paniku, agitovati strahom, zastupati i širiti informacije u kojima nema ni jedne razumne reči, i činjenice koje nisu isto što i istina.

Mišljenje formulisano iz prethodnog objektivnog iskustva koje predskazuje da će se ono ponovo aktualizovati, upravo dovodi u pitanje mogućnost napretka, jer je zasnovano na osporavajućem stereotipu i stoga ga ne treba shvatiti kao nesumljivost, već kao proizvodnju armije istomišljenika. Njegovi povodi i ono što ga inspiriše, uvek će biti zalaganje za sebični interes kojim se razmenjuje društvena stvarnost za konkretnu praktičnost, što jeste ključ političkog sistema, i okova društvene zajednice.

Tako su na jedinstven način utvrđena pravila igre. Omča je uvek o vratu marginalnalaca.

Jedinstvo interesa koje podrazumeva društveno upravljanje uvek teži samoodržanju i prisvajanju zajedničkih dobara.

Ne dozvolite da vas beli glasovi zavaraju laicizmom da su negirali političke stranke, u svojoj principijelnosti  -  ponudu da se usvoji koncepcija manjeg zla, da je raskrinka i preduzme antikampanju protiv: serijalne kandidature, skandalizovanja bez sudskih epiloga, objedinjavanja moći u svemoć kojom vladajuća politička struktura sprovodi i nameće vlastite predstave i apologiju.
To nije dovoljno.

Beli glasovi se zaklinju sistemu, zato nam nisu prihvatljivi stavovi koji su legitimacija zajedničkoj pokornosti demokratskom despotizmu, niti stavovi koji se preporučuju kao regulatorski, promičući sopstvene alternativne projekte reorganizacije vlasti; neumitno prozaične –jer bi vlast mogla biti – oni sami, mlađa braća velikog brata.
Nikakvo servisiranje institucija nije prihvatljivo slobodoumnim ljudima, nikakva malograđanska ekshumacija građanizma, pretendenti na prestolja koji zatvaraju prostor ličnim slobodama, ništa što je rezignirani realizam u kojem ne živi pobuna.

Bojkot je odlučno negiranje demokratskog holograma jer revolucionarno teži ukidanju moći.

Beli glasovi su pogrebno društvo slobodi za koju se bore slobodoumni, slobodi u jednakosti. 

Potrebna su nam samo tri  izborna ciklusa da omasovimo bojkot; u prvom ćemo savladati problem praznih glasova,  u drugom ćemo savladati manje i veće zlo, vlastima oduzeti legitimitet, u tećem ćemo obezglaviti moć.

Očekujte neočekivano!

Pepeo pepelu, prašina prašini, sloboda narodima.

Obznanjuj dalje! Nastavi talas!

*podnaslovi - Sunshine

PRVOBITNE POLITIČKE ZAJEDNICE

Suštinsko pitanje novoformirane vlade dobro je poentirano – odgovornost.

Prethodna vlada ne sme se ispratiti bez odgovornosti, ukoliko se to ovoga puta propusti, politiku možemo interpretirati jedino kao puku sukcesiju vlasti i straha od odmazde u višepartijskom sistemu.

Za poraženu Demokratsku stranku nije dovoljno za kaznu računati osipanje biračkog tela, urušavanje, frakcije i kataraktičke momente pojedinaca unutar stranačke organizacije. Iz takvih računica od politike nastaje antipolitika, od demokratije antidemokratija, a našu ukupnu poziciju određuje kao nazadnu.

Stoga, bez postavljanja pitanja odgovornosti pred javnošću kao krunskim svedokom, svaka naredna vlada vodi nas u ništavilo kao krajnju destinaciju nerešenih pitanja odgovornosti.

Bez konsekvencija, sve se stranke mogu poistovetiti. Ako to prihvatimo za tezu, onda je i mogućnost objašnjenja jednako trivijalna kao i predviđanje daljeg posrnuća i zaostajanja za svetom. Građani nisu najvažniji, država nije bitna, progresa nema a stranke na političkoj sceni su samo emfatički naziv za sticanje podrške javnosti koja se zanemaruje po sticanju moći. Gospodarenje stanovništvom ostaje politički kredo, manir donošenja odluka i dalje je motivisan iznutra i spuštan odozgo čime se čitava politička sfera zadržava u oligarhijskoj dominaciji bez poštovanja demokratskih institucija i volje građana.

Ne treba biti posebno lucidan pa uvideti da će korupcija zauzeti mesto svakoj propuštenoj prilici da se pozove na političku odgovornost kada god je zanemareno opšte dobro, koje im je povereno i za koje su ovlašćeni da ga zaštite i unaprede.

Mobilisati sve društvene snage da se problemi odgovornosti i korupcije reše iskorenjivanjem, od presudne je važnosti za svakoga ko pretenduje za nacionalno kormilo.

Uspeti u tome, probuditi interes za narod, obnoviti socijalna zanimanja, raditi za narod, je ona entelehija koja će nam povratiti poverenje u demokratske izbore.

Pregomena

Zahteve za očuvanjem Kosova u integralnom sastavu Srbije možemo mirne duše odbaciti kao licemerne zato što su postavljeni spolja a ne proizilaze iz suštinske brige za ljude i suživot, koju bi morali smatrati obavezujućom.

Zato su sa etičke strane nemoralni, sa pravne strane nepravedni, gledano iz aspekta tradicije prevaziđeni, i neslobodni u civilizacijskom pogledu.

Teritorije i svetinje nisu i ne mogu biti važnije od života, zahtevi koji nisu vezivanje iz ljubavi prema bližnjima su prazno moraliziranje koje ugrožava, pre svega, nasleđe koje želi da sačuva.

Retrospektive u kojima ne pronalazimo ništa što bi nas reprezentovalo kao zajednicu budućnosti, po pitanju pristupa kosovskom problem iz recentne prošlosti, ključevima tradicije iz srednjeg veka, uverava me da je istorija nepotrebnija nego što se veruje, i da nas u susret budućnosti vodi unatraške.

Ona ne mora biti naš usud zadržavanja u izolaciji predistorije događaja, fatum kašnjenja za epohom, zbog kojih su razmere doživljavanja problematike znatno pojačane, odnosom prema nama samima I odnosom prema našim precima.

Pred sobom smo postavili cilj koji nismo mogli dosegnuti, i nismo u tome uspeli.  Za srpsku stranu ne postoje realne mogućnosti da se problem prevaziđe “ za svakoga po nešto “ kada dvojnost zahteva negiraju jedan drugi ( Kosovo je nezavisna država/insistiranje na podeli Kosova ).

Iscrpljena su zadovoljavajuća rešenja, insistiranje na uzaludnim pokušajima samo je produžena eksploatacija nemoći, forsiranje političkog sadizma i antipatije sveta prema Srbiji.

Kada okolnosti ograničavaju smisao, odnosno – jednoj strani različitih zahteva nameće protivsvrhovitost, uklanja smisao protivrečnog zahteva koji se ne može ostvariti, potčinjena strana postavlja se kao dominantna u neostvarujućem jer je ostala bez konkretnog prisustva u stvarnosti koja joj je izmakla u okrilje mitova gde sebe vidi u službi pravde i činiocem stabilnosti na pepelu rata, i opet na račun nepovoljnih društvenih posledica.

Nerešeni problemi rasplamsavaju se u novim domenima, što daje dinamiku negativnoj spirali i povod uplitanju stranog faktora koji bi tu dinamiku zaustavio.

Kroz sve smo to prošli putem najveće nesreće, tražeći spasenje.

Ostaje nam da dokažemo da smo narod vredan poštovanja. Da ublažimo polaritete i suprotnosti, da rešavamo neprijatne teme bez pokretanja novih. Da pokažemo spremnost na prilagođavanje. Uspostavimo trajno dobrosusedske odnose, politiku stabilnosti kao najbolju garanciju opstanka i ravnopravnog položaja srpske manjine na Kosovu.

Da nastavimo da živimo kuća do kuće, bez supervizora, bez pretećih zahteva, bez brutalnosti.

U suprotnom, nepokolebljivost će nas istrebiti.

GENEALOGIJA ZLA – UM

Kao i ostala živa bića i ljudi imaju ograničene domete, nesumnjivo smo relativna bića koja imaju mnoštvo razloga da budemo zadovoljni onim što smo. Imamo svoja ograničenja da bi njima bili upotpunjeni, mi smo to što jesmo baš zato što nam je tako dato. Dodeljeno nam je tačno toliko koliko treba i u tome nema ničeg problematičnog. Jedina istinska sloboda koju imamo je činiti izbore unutar naših ograničenja, dokle god smo u ovoj poslušnosti, mi smo u saglasju sa prirodom čija smo supstanca, ne i suština koju nam je nemoguće spoznati. Naša je suština da nismo prinuđeni da budemo ljudi, mi to jesmo.

Stvoreni smo sa urođnim, ontološkim instinktom saznanja, pri čemu smatram da je ideja tek pežorativ instinktu. Ona nas je prva zavela da potražimo druge izvore saznanja i prekoračimo granicu iza koje smo zalutali tražeći bitak našem biću a nismo ugledali ništa osim senki na zidu pećinskog uma. Oni znatiželjniji šire slike, zaleteli su se pravo na prasliku, umesto pitoreskne lepote arhetipa naišli su na apstraktne crne mrlje kojima su nam zamrljavili živote. Otišli su po mnoštvo, vratili nam se sa ništavilom.

Metafizičko umovanje je fundamentalno, nepersonifikovano zlo koje smo oberučke milovali i prihvatili.

Ako zastanemo u sadašnjem trenutku, prestanemo da razmišjamo šta dalje i kako napred (osim nazad, povratku svojoj stvarnoj, matičnoj prirodi) učnili smo pravu stvar. Koliko god nam se danas ne sviđalo naše nesavršenstvo, povratak prirodnoj datosti je sve što nam treba. Ništa drugo ni više od toga ne trebamo preduzimati jer predobro znamo -  kada čovek preduzima, pravi nered na sve strane.

Nemamo vremena da ga gubimo na demontažu svega što smo sklepali, a sklepali smo mauzolej našeg posrnuća. Ušli bi u novu kontradiktornu propoziciju, u još jednu ludost koju bi učinili na sopstvenu štetu.

Ukoliko najiskrenije želimo civilizaciju blagostanja, moramo napraviti otklon od naših frustracija heuristikom.

Više nego ikad potrebna nam je svekontinentalna, globalna, transhumana civilizacija. Put izbavljenja je isti onaj kojim smo doši u civilizacijski ćorsokak, samo u kontra smeru.

Rešenje je demarkacija od nagomilanog ideološkog gradiva. U otklonu od zavodljivih ideoloških argumentacija, suspenziji destruktivnog znanja.

Na kraju, transcendentno i onostrano ostaviti sa one strane spoznaje i time izbeći religijske paralakse viđenja Boga.

Zagarantovane nesrećne ljubavi koja naše živote čini tako nemirnim.

SENZORIJUM

Civilizacija je napustila čovečnost i trenutno sumira ljudska bića kao sopstvene zatočenike. Vrednosti su izopačene i unakažene, egzistencijalne strukture su u regresiji, znanje je izigrano i izmanipulisano, prekoračili smo prag reverzibilnosti i kročili u nepredvidljivost narednih događaja povratnih efekata procesa na sopstveni izvor.

Sve što će se ubuduće dešavati kao posledica histerezije, biće nužne i obavezne istorijske prekretnice.

Dijalektički um nas u tom Feed-back-u ničemu neće moći podučiti. Naročito jer mu nedostaje iskustvo  totalizacije profita, posebno u situaciji usporavanja rasta i razvoja.

Totalizacija profita absorbovala je svu vitalnost društvenih uređenja, društvenih pojava i zamisli. Profit je hipostazirao, iz naših delovanja i znanja, iz jednog jedinog načela kojim smo se vodili. Interpretatori globalne svesti koncipirali su ga na interesu; dugo, strpljivo i podlo, uživajući sva preimućstva ovoga sveta.

Tako nas je prevara koja je postala život suočila sa opstankom.

Samo je po sebi razumljivo da su nas uticajne grupe uvukle u ovaj novi monizam, tačnije -  u civilizacijski vortex kao omen kretanju. Krajnji cilj ove vrtložne stagnacije jeste misliti sebe kao inertnog, nemoćnog, posedovanog; tvoriti kapital kao suštinu čovečanstva. To je moguće ostvariti u senzorijumu da nema šta da pređe iz jednog stanja u drugo, u jednom egzistencijalnom sivilu mehaničkog postojanja bez reakcije i otpora, u  civilizacijskoj praznini koja ima rezignaciju kao svoj fundament.

Ta kapitulacija svetskog duha  treba da usledi pred silom nadolazećeg vortexa. Ono što je već danas uočljivo sa njegovih rubova jeste čvrsta integracija politike i vlasnika korporacija. Realiteta motivisanog i organizovanog interesom, kao i njegovu subordinaciju u svim krucijalnim oblastima društva; koju podržavamo time što je trpimo. U te svrhe se odigravaju sinteze dualizama koje možemo naći svuda oko nas, zavera je postala jasna, hipotetičko je postalo očigledno, laž je postala istina, privatizovani su društveni odnosi… sjedinjeni dualizmi naveliko su zasnovali svoju praktičnost. Sve postoji da bi izgubilo svoj uticaj i smisao, da bi se objedinilo u apodiktičko jedinstvo antagonizama, u poredak koji se trpi i doživljava kao sudbina. Takve zahteve možemo čitati iz širenja straha od oskudice u nameri da se ukine tržište radne snage koje bi postalo pijaca roblja na kojoj nudimo svoj život u zamenu za preživljavanje. Ukoliko se radničkoj klasi podvali fatalnost da rad prihvati kao svoj interes – konstituisan u vlastitom životu umesto u materiji - time bi klasa moći postigla najveće zadovoljenje, imala bi čovečanstvo kao kapital, rezignaciju čovečanstva kao najveći profit i dijalektiku kružnog toka kao determinaciju svoje moći.

Pitanje je da li će čovečanstvo prihvatiti i može li ono opstati na jednom načelu i dozvoliti pounutrenje globalne svesti i uprazno življenje. Ako mu se objasni da to donosi nove poteškoće, onda je odgovor sigurno odričan.

Prema tome, zadatak nije samo obaveštavati javnost, već je se mora vaspitavati i usmeravati u konkretnom razvitku jer problem kojim se bavimo nije donesen iz prošlosti, pa ga u njoj ne možemo ni proveravati.

Svakako, teorijsko će nas upućivati na praktično a saznanje na akciju; razum na orijentaciju.

Svaka, i najmanja distance od vortexa, i najusamljenije zalaganje pojedinca, svaki metodološki pristup, imaće pun smisao.

Humanitarno izostaje u svakom sistemu koji je konstituisao interes, stoga je potrebno  suprotstaviti mu antropološku agendu koja će se na najsadržajniji način baviti životom.

Prihvatljivo pojedincima ali ne i vrsti, preokrenuti u prihvatljivo vrsti ali ne i nekolicini. Bilo bi sasvim dovoljno za pocetak.

PISMO POBUNJENICIMA

Vi ste žarište plamene borbe svih nas, ovo pismo posvećujem Vama koji imate hrabrosti da se suprotstavite sili moćnika, vama koji ste zaslužni za depotenciju njihove samovolje. Vama koji ste prvi shvatili da samo naš strah može da ih zaštiti. Vi ste izvor nadahnuća uplašenima, ućutkanima i pripitomljenima jednoumljem.

Ravnodušnost nismo uzeli na kredit i nismo, niti ćemo biti doživotno ravnodušni.

Među sobom smo raspravili naivnu pomirenost sa merama štednje, prinudnih otpuštanja, smanjenja socijalnih izdavanja i svim što je povezano sa servisiranjem javnih dugovanja. Dozlogrdilo nam je opisivati bedu koju živimo, rešni smo ukloniti je iz naših života.

Niko nema prava da nam uskraćuje i rasipnički troši budućnost naše dece.

To je u ovom trenutku za naše neprijatelje najvažnija vest.

Ustali smo protiv lažnih vrednosti i nemamo nameru povući se sa tog smera, nećemo dozvoliti da niko od nas digne ruku protiv sebe, da se naša braća spaljuju i skaču sa mostova zato što nisu u stanju investirati u tuđu pohlepu. Ne želimo spašavati kapitalizam već siromašne. Zato što u nama ima ljubavi i odgovornosti za svoje bližnje.

Gotovo je sa podaništvom kao najboljim poslovnim partnerom autoriteta.

Slobodu nećemo kijumčariti! Hoćemo je živeti!

Služeći se istinom i samo istinom kojoj je moć merilo, korporativni kapitalizam nam je pretstavljen kao globalan da bi nas uverio kako sada, kada je postao celovit, iz njega nema izlaza. Sam profit je postao sistem koji nema alternativu. Apsolut koji se ne dovodi u pitanje. To označava kraj demokratije i početak globalne tiranije.

Toj jedinoj sili koja planira harati planetom moramo staviti do znanja da je samo promaja. Jedino što su silno učinili je da su se silno prevarili u toj nameri.

Poručimo im da nismo odustali od zanimanja za našu budućost, nismo odustali od života koji ima smisao i da ćemo takav život uspostaviti,  jer jedino u sužvotu možemo naći mesta i za njih.

Ne možemo više da prihvatamo i beležimo gubitke za koje nismo odgovorni. Odgovornost nije naša a potrudićemo se da dolazeća vremena pomognemo našim zaslugama, ne tražeći  zauzvrat nikakvu korist. Samo u tom smislu možemo reći da smo ispravno shvatili ozbiljnost sistemskog problema i poretka zasnovanog na nemoralu interesa, lične koristi, statusa i moći. Okupljamo se da ih odagnamo sa svetske pozornice zajedno sa nacionalnim vladama koje ništa ne preduzimaju u korist svog naroda. Samo pobunjenici mogu tvrditi da su ispravno shvatili krizno stanje.

Mi nemamo više šta izgubiti osim aktivizma.

Ustali smo! Gotovi su!

Konci su u našim rukama, to je “realnost situacije” koju će morati da private.

Iz ruke u ruku, iz saveza u savez, mi smo čvrsto povezani, mi činimo dobro jedni za druge, na tom smeru za nama će doći mnogi.

Elite moći, posednici suludog bogatstva – sve je to prošlost. Oni nisu primer za ugledanje.

Mislim da neću reći ništa besmisleno ako tvrdim da rasplet ne možemo očekivati od onih koji su jedino odgovorni za planetarne probleme, a to je tabor MMF, WB, WTO. Svuda možete primetiti otiske njihove pohlepe. Finansijska drama imaće brojne epizode budemo li je samo posmatrali. Koliko još zloslutnosti da očekujemo od njih? Jeste li spremni na još pet decenija nesumnjive štete? Njihova retorika armagedonizma priprema nas da se suzdržimo upravo toliko.

Sa svakog mesta našeg okupljanja poručimo im da kapitalizam neće spokojno dočekati duboku i mirnu starost, kakvu su sebi isplanirali.

Zato što ne postoji radost u ropstvu.

Ne nalazimo ničeg pouzdanog u “održivom razvoju”, ne slušaju nam se njihove stare pesme o “realnosti situacije”.

Za nas te sintagme znače podnošljivu bedu. Želimo život na vrednosnim osnovama.

Bez kompromisa! Bez ponovnog uvođenja granične kontrole, bez H.R. 347, bez vladavine novca, bez kontrole interneta, nadzora i prisile. Zato što više ne želimo da brojimo svoje žrtve. Zato što nemamo poverenja u države koje žrtvuju sopstveni narod. Zato što smo izgubili poverenje u vlade kojima upravljaju bankari. Takve države nemaju suverenitet.

Ekonomskim paketićima milostinje ne može se upravljati krizom. Zapravo, vodeći nas u smeru destrukcije, pakleno trojstvo uvećava svoje bogatstvo vodeći se isključivo interesima profita. Izlazak iz krize pronaći cemo samo u reakcijama na krizu.

Odsad, slušaće se naša reč.

SISTEM VREDNOSTI

Iako nisam opterećen značenjima i definicijama, moram reći da su današnje civilizacije izgubile svoje sadržaje kojima definišemo civilizaciju.

Svođenjem na elementarne pojmove kojima je pojašnjavamo kao viši stepen razvoja ljudskog društva, na njenoj silaznoj putanji uočavamo redukciju svih svojstava i sadržaja do mere u kojoj se o njima više ne možmo potvrdno izražavati.

Retki su pohvalni kurioziteti kreativnih aktivnosti kao što su odnosi prema biosferi.

Civilizacija je postala negacija svoje vrednosne orijentacije, jaram na plećima čovečanstva.

Problemi sa kojima se u današnjici suočavamo otkrivaju nam punu dubinu krize, principijelno nepremostiv raskol shvatanja i koncepcija ostvarenja onog što je dobro čovečanstvu.

Nije li to dovoljno povoda da nešto preduzmemo?

Kome god nije do šale, dužan je da ozbiljno razmisli o našoj budućnosti. Zahtev za objavom života kakav želimo da živimo mora doći, pre svega, od onih čiji su životi najugroženiji.

To mora biti naša deklaracija u kojoj će život imati uporiše umesto njegovih imanentnih ideala. Odluku o našim životima ne smemo poveriti u ničije ruke.

Život je logos i sve dok to ne bude naš suštinski uviđaj u svim okolnostima, egzistencija će se iscrpljivati u želji za lažnim vrednostima, u imitaciji života. Htenju da se zadovolji nametnuto nemoguće kao konfrontacija zadovoljstvu življenja. Koje celom svetu zdušno nedostaje.

U ovom trenutku ne čini se da će nam klasa moći i statusa to zadovoljstvo velikodušno ponuditi.

Elementarno pravilo pohlepe za profitom je bezosećajnost za osnovne ljudske potrebe i želje drugoga.

Da sam revolucionar, ne bih im nikada pretio. Niko ne bi strepeo za svoj život i za svoju budućnost. Sve bi ostalo na svom mestu bez lomova, ništa ne bi otišlo dovraga. Ne bi bilo ni najmanjeg traga besu i divljanaju. Zato što je pred nama imperativ da stvorimo svet vrlina. Svet dobrih ljudi kakvi jesmo. Naš svet, svet za ljudska bića, ne za konstrukte kao što su korporacije, kapital, nacije i države.

Svi mi koji to želimo, nemamo čega da se plašimo. Budućnost pripada nama, već danas ima nas dovoljno da okrenemo leđa čuvarima simulirane stvarnosti, nihovim mehanizmima prisile i kontrole. Svakom posredniku iluzije o životu.

Niko nas u tome ne može sprečiti. Mi smo odlučno krenuli jedni prema drugima. Da uspostavimo društvo sklada, iskrene celine pojedinca i zajednice, življenja jednih uz druge, jednih sa drugima.

Niko ne treba da nas podučava kako da činimo dragost i dobročinstva. Mi znamo grliti, i ljubiti i voleti. Mi znamo voditi brigu o sebi i drugima, starati se o svojoj deci i roditeljima, mi najbolje znamo kako zaštititi naše zajedništvo. Ta iskonska mudrost je u našim poštenim dušama.

Revolucija u našim srcima.

KONSTITUTIVNA NAČELA PORETKA

Ljudski rod mora imati svoje svetionike, vodilje u našim uzajamnim odnosima i u našim odnosima prema prirodi i svetu, koje će nas uvek usmeravati prema dobru. Orijentire o tome šta je za nas ispravno i poželjno. Vrednosti koje će nam pomoći da besmisleno ne tumaramo kroz životna bespuća kao lak plen rđavih ljudi i njihovih liderskih ambicija.

Vrednosti su za ljude, ne za predmenti svet ili svet apstraktnih ideja i ideologija.

Izvorište i ušće vrednosti je sam čovek. Kada ih među nama širimo i delimo svi smo na dobitku. Vrednosti će se neprestano umnožavati dok god ih međsobno razmenjujemo. Lepota  i zadovoljstvo našim životima zavisna je od toga koliko će ih svako od nas  usvajati i ugrađivati u naše društvo.

Tamo gde su vrednosti urušavane ili ograničavane, tamo su  životi bezvredni i ograničeni. Vrednosne krize su najpogubnije po civilizacije, najrazornije po čovečanstvo u svojim udaljenim posledicama.

Potrebne su decenije generacija da bi se sanirale njene tragične reperkusije.

Zato je kriza vrednosti ono najopasnije što nam se danas dešava.

Nije li to dovoljno povoda za zajednički poduhvat? Za radikalni prekid sa neljudkim obrascem po kojem danas živimo. Počevši od ovog trenutka.

Da od sveta zasnovanog na svemu što nema nikakvog smisla izgradimo svetsko društvo naroda koje počiva na vrednosnim opredeljenjima. Istinskim vrednostima koje će dati smisao i puls našim životima.

U tome ćemo sigurno uspeti čim ideologiju interesa zamenimo smislom. Tačnije, kada ideologije zamenimo modelom najprostije smislenosti, a to je onaj smisao oko kojeg postoji najmanja raznolikost mišljenja. Svetonazor najveće saglosnosti želja i potreba većine.

Poredak izabran od ljudi i za ljude je praktična hereza.

Sve što najprostiju smislenost dovodi u pitanje, svaki opozit našem jedinstvu, sve što crpe dah iz naših života, svaki pokušaj da se podrije naše zajedništvo – odmah ćemo odbaciti.

Nikada, NIKADA nećemo robovati ideološkom praznoverju i prastarim, zaglupljujućim verovanjima koja su nas udaljavala od zdravog razuma ljudske prirode.

Dozvoliću sebi slobodu da Vam predstavim koncept sistema vrednosti koji smatram veoma prihvatljivim.

Major vrednosti: život, mir, ljubav, zajedništvo.

Major vrednosti su vrednosti univerzalnosti. Ne postoji hijerarhija niti cena univerzalnih vrednosti kao kosmološke kategorije sa urođnim instinktom za apsolutne vrednosti. U  ovim vrednostima smo svi ukorenjeni. Niko ne sme biti uskraćen niti isključen iz ovih vrednosti.

Medijalne vrednosti: jednakost, bezbednost, humanost.

Medijalne vrednosti su vrednosti humanuma, koje se pretaču od pojedinca ka zajednici. One su naša svest o drugima, vrednosti društvene srži, društvenih veza i odnosa. Altruizma.

Minor vrednosti:

A) Sloboda, prava, nauka, umetnost, kultura.

B) Individualnost, identitet.

Minor vrednosti su parcijalne vrednosti kojima se ljudska ćud mora pokoravati da bi izbegli fanatizam, da se ove vrednosti ne bi korumpirale ili ispraznile našim slabostima od kojih svi mi patimo( frustracije, loše navike, kompleksi, konformizam…). Ovo su vrednosti kolektivne svesti o nama samima unutar zajednice, vrednosti partikularnosti unutar kojih postoje dobrovoljna ograničenja i koje se mogu ostvariti jedino u okolnostima pristanka drugog bića. Odraz su naše samokontrole i predvidljivosti ponašanja u odnosu na okolinu.

Vrednosna merila: moral, etika, ravnopravnost, pravda, logika, solidarnost, lepota, uvažavanje, tolerancija, dostojanstvo.

Vrednosne orijentacije (vrline): istina, poštenje, odgovornost, hrabrost, dobrota, plemenitost.

Vrednosne osobine: tačnost, odgovornost, pravednost, istrajnost, samokontrola, kooperativnost, iskrenost…

PLUS ULTRA

Svest vođena vrednosnim sistemom nema potrebe za naknadnim idealističkim sanjarenjima, fingiranjem i pseudodemagogijom koja lupa glavom u vlastite zidine. Stavljajući ljudsko u prvi plan, sa pozornice se uklanjaju lažne vrednosti. Holistički poredak postaje stabilan i čvrst.

Vrednosti nisu puka legitimacija čovečanstva, ona su prirodni poredak.

ZLA KOB MANJEG ZLA

Parlamentarni izbori, kakvi su danas, otvoreno se predstavljaju kao satanistički ritual. Ukoliko iskreno želimo nešto promeniti, takve izbore moramo zabraniti.

Kampanja koja se vodi ne ostavlja nam izbora, glasači su ili budale ili satanisti.

Budalama imam da poručim – zlo je jedinstveno, nije podeljeno na nekakvo manje zlo sa oreolom pragmatizma koje ćete vašim moralnim činom spasavati od većeg zla.  Sada kada to znate, izlaskom na izbore potvrdit ćete da niste samo glupi, vi ste i hulje.

Naravno, dok participirate u zlu, vi ste pametno izabrali. Manje zlo je bolje od većeg, zapušili ste nos, izvagali ste utrnulom rukom koja ne oseća razliku. Ubeđeni da je vaša računica tačna, vi ste se na najispravniji način opredelili za kontinuitet zla.

Zlo se nametnulo kao neizbežno, dominantno, sistemsko rešenje. Globalni društveni poredak.

Građani Srbije, koji su na sopstvenoj koži osetili sva zla epohe u kojoj živimo, morali bi preuzeti na sebe obavezu da prvi izađu iz začaranog kruga upražnjavanja manjeg zla kao logičke normale.

Ne smemo zaboraviti da su nas vlastiti kompromisi sa manjim zlom uvek vodili ka još većem i sve većem zlu. Zar nas iskustvo nije ničemu naučilo osim refleksnoj saglasnosti sa manjim zlom, ne tražeći mogućnost da se okrenemo dobru?

Nije.

Programirani analfabetizam učinio nas je slepim slednicima placebo izbora. Za dobro nam je predstavljeno sve što je iole bolje od najgoreg. Relativizmom je naša svest regulisana na najnižem nivou, sa ciljem da i najgoru odluku prihvatimo kao razboritu. Da u svaku laž poverujemo pre nego u istinu.

Krajnji ishod politike manjeg zla je da se ona nastavi i opravda.

Pred izbore zakazane za 6. maj 2012 nanovo smo na mrtvoj tački. Zastrašuju nas mračnim predstavama kroz koje smo prošli vodeći nas od jednog zla do drugog, negujući naše sujeverje u manje zlo kojim se odričemo od većeg.

Moramo zaustaviti ovu inerciju koja nas je dovela na zao glas.

Abdikacija od manjeg zla mora biti minimum naših zahteva. Ratna prošlost i stradanja koja su nam činjena i koja smo činili drugima, nikada ne sme biti alternativa našoj budućnosti.

Ne smemo pristati na kompromis, polovičnost i cenkanje sa našim životima. Naročito im ne smemo poveriti generacije naših kćeri i sinova, proćerdati osmehe na njihovim lepim licima.

Strah je najdestruktivnije osećanje u svakom društvu. Strah je psihološko sredstvo kojim političari promovišu prihvatanje manjeg zla.

Bojkotujmo izbore koji u ponudi nemaju dobrobit, stranke koje nas ponižavaju svojim podlim i bednim interpretacijama postignutih rezultata za vreme svojih mandata. Bojkotujmo i dobro poznate opozicione rasape i njihov hibris.

Bojkotujmo predstavničku demokratiju u kojoj glasači ne znaju ko ih zastupa, čiji se predstavnici ne mogu kontrolisati niti opozvati.

Ukoliko verujemo da Srbija zaslužuje bolje – lako ćemo to ostvariti. 

Potrebna je samo hrabrost.

ALEGORIJE GOLOG OPSTANKA

Opštevažeći ekonomski zakoni uzdrmani su finansijskim mahinacijama od strane Nemačke i SAD.

Kada je Nemačka prekinula pupčanu vrpcu povezanosti novca sa svojom prirodnom vrednošću izraženom u deponovanom zlatu tako što je zamenila kurs marke u euro u odnosu 2:1 pri čemu je ispraznila inflatorni balon kojim je isplatila cenu ujedinjenja, Istočna Nemačka se kolektivno probudila iz sna prepunog bolnih uspomena na vožnju “trabantima”. Za ekonomske magove ovo je bilo kao da su čistim helijumom finansirali zajednišvo dve Nemačke.

Jedinstvena Nemačka poslužila se snagom sopstvenog primera ekonomskog ujedinjenja da ostvari viziju Kantove međunarodne države večnog mira u kojoj je novac najpouzdanija sila.

Integracijom prostora euro-zone, sa Nemačkom kao centralno pozicioniranom silom, stvorena je platforma za egzekutivnu dominaciju jedne države nad ostalim čanicama trgovačke konstrukcije – Evropske unije. Udruživanjem monetarne politike, eksportno orijentisana nemačka privreda dobija na zamahu. Ekonomski slabije razvijene zemlje nisu izdržale kupovinu gotovih proizvoda po naplati zanovanoj na konverziji kursa marke u euro u odnosu 2:1. Odobravanjem kredita ekonomski kolonizovanim zemljama, Nemačka počinje da diktira svoja pravila, postaje najvažiji spoljnotrgovinski partner u okviru EU, vodeći investitor direktnih investicija i krojač sudbine zemalja pod njenim okriljem. Dok Evropa grca u krizi, Nemača beleži fascinantne privredne rezultate. U 2011 nezaposlenost je pala na najmanji nivo od ujedinjenja, zaposlenima rastu zarade a očekivanja su da će pozitivni trendovi nastaviti sa rastom i u 2012.

U ime večnog mira dobrosusedskih odnosa, ukazala nam je poverenje da joj se pokorimo, Nemača očkuje da sami rešavamo problem koje nam je stvorila.

Introdukcija u koegzistentni Čtvrti Rajh odigrava se raspadom Jugoslavije sa ciljem da se ućutka tada veoma uticajan glas u borbi protiv imperijalizma, neokolonijalizma i svih oblika dominacije, uključujući i hegemonizam. Raspadom Jugoslavije ( čije je stvaranje omogućila Kraljevina Srbija a Srbi želeli da je očuvaju ) koja ne trpi tutore, Srbija je NATO agresijom bačena na kolena.

Grčka. Nemačka kultura rada i prosperiteta zamera Grcima penzije od 700 eura, nerealno visoka primanja radničke klase koja u podne već igra sertaki po stolovima a u penziju odlazi već sa 50 godina, da imaju 14 meseci u godini i nedovoljno pokrića u proizvodnji i tehnologijama. Baratajući poluistinama i zamerkama u realnoj sferi, Nemačka je, pod skiptarom Bildeberg grupe čiji je član kancelarka Angela Merkel, zasnovala svoj modus operandi bankarske prevare, tretirajući Grčku kao deponiju “toksičnih” dugova nastalih u finansijskim laboratorijama osiguranim u “Credit Default Swap” tržištima u kojima je kreditor unapred osiguran od potencijalnog bankrota njegovog dužnika. Od Grka se kroz “bailout” sporazume koje potpisuju korumpirani političari, očekuje da stezanjem kaiša, prodavanjem u bescenje onog što su generacije mukotrpno stvarale ( slučaj Srbije ) i gubitkom suvereniteta nad ostrvima i morem “detoksikuje” dugove koji nisu grčog porekla.

Finansijska komora, sprava za izvršenje životne kazne Četvrtog Rajha, spremna je i za vas.

Mislite o tome.

Bankarski moguli SAD otišli su korak dalje u svesnom izigravanju ekonomskih zakonitosti kao izraza suštine ekonomskih odnosa, pre svega opšteg zakona robnog privređivanja ( zakon vrednosti, zakon ponude i tražnje ) izmeštajući finansije u virtuelni prostor, narušavajući ravnotežu između raspoloživog rada i nerealnih potreba koje treba da budu zadovoljene.

Upravo, sve se odigrava u nerealnosti zasnovanoj na patologiji u ljudskoj prirodi, sa menadžerske strane da otima, zgrabi, prisvoji i kodiranog potrošačkog mentaliteta konzumenata, sa druge strane. Filozofskoj dilemi “imati ili biti” pristupa se sa svih strana, ko nije da ima, ko ima da bude i od strane onih malobrojnih za koje ne postoje ograničenja.

Lobiranje i super-pakovi ( Super PACs ) učinili su svoje, bankari su izmenili zakonske regulative u svoju korist i s neba im je u ruke pala nedostajuća igračka – “fractitional reserve” – pozajmljivanje na osnovu delimičnog pokrića ( 1 uložen dolar garancija je za 10  virtuelnih dolara koji nemaju ikakvo pokriće ). Na žalost svih nas, teorije zavere koje su to bile pre 30 godina, danas su praksa bankarske industrije proizvodnje valute nastale iz ničega, iz pokvarene mašte nekog genija za finansije. Tom valutom naplaćuju se kamate sprovodeći represiju, podjednako u SAD kao i u Grčkoj, sa redistribucijom kapitala u smeru bankokratske elite. Kako je virtuelni finansijski sektor sebi podredio realni sektor, dovedeni smo u aporiju. Dizanjem problema na viši nivo, merama štednje, ukidanjem radnih mesta, samovoljom poslodavaca, sužavanjem obima radničkih prava… dovedeni smo u situaciju u kojoj niko nije srećan.

Zero-sum game. Razvoj jednih, moguć je jedino na propasti drugih. Nastavimo li tragom bankarskih malverzacija imaćemo “oaze blagostanja” u pustinji. Tvrditi drugačije u današnjim okolnostima, samo su alegorije golog opstanka.

Mislite o tome!