MI

Čovek je čoveku ideal.

Za ideal je potrebno dvoje. Bliskost. Koegzistencija.

Ideal se ostvaruje u dodiru sa silama ljubavi, lepote i dobra, u miru i zajedništvu bez kojih ideal nije moguć.

Drugi ne postoji da bih ja bio otuđen ili izgubljen u drugom, drugi je tu kao poziv mojoj prirodi i mom životnom poletu da proživljavam kroz drugog.

Sinteza onog u meni sa onim u drugome čini me celovitim bićem koje ne mogu postati u samoći.

Drugi je upravo onaj presudni, nedostajući odraz mene sa mnom samim, nevidljivim i neuhvatljivim mom pogledu. Onaj nedostajući deo mozaika celine.

Drugi je time određujući uslov i cilj mojem sopstvu i on mora biti moja dobra namera, kompas mog smeranja, umesto bića na koje nailazim slučajno.

Ukoliko i ja i drugi manifestujemo isti princip, naš svet je dobio novi podsticaj a do njega je dovelo novostvoreno “ Mi ”. Dva života imaju viši smisao uzajamnog “ Mi-bića ”.

Osloboditi se to znači prepustiti se, imati poverenja u ljude, osećati se sigurnim u ljudskim vezama, svoje ja predati u naše Mi... imati objektivnu samosvest, koju nikada ne bismo otkrili da je otkrivamo sami. Samosvest je zavaravajuća sve dok se ne objektivizuje, dok nas drugi ne upute na nas same samosvest je nepotpuna istina o nama samima.

Drugi su moja sinteza.

Tako bi mogao glasiti osnovni zapis nesebične prirode u našem genomu; posvećenost drugim ljudskim bićima, uzdizanje zajednice kao sveta dužnost, odgoj, međusobno ispomaganje i usavršavanje, to su mere u kojima se naša ljudskost realizuje. Učiniti druge ljude srećnim, biti im oslonac.

Sloboda je mogućnost izbora prihvatanja vrednosnih dužnosti prema drugima, osloboditi se samoživosti vlastite slobode i nezavisnosti u odnosu na tuđu slobodu i nezavisnost, njeni tereni za vežbu su vrednosni kriterijumi, solidarnost, komplementarnost, saradnja...

Sloboda je imperativni paradoks simetričnih relacija.

Čulnost za drugog je uslov svih uslova da se pojavi utopijski svet.

Životvoran, humani svet socijalnih koordinata, u kojem će se nastaniti zajedništvo jednakosti, ravnopravnosti i pravde.

Vrednosti ne deluju ukoliko nas sve ne povezuju na jedinstven način brige i jemstva jednih za druge, ukoliko ne čine naš zajednički, neraskidivi civilizacijski koren jednoizvornog sveta.

Jedino istinsko oslobođenje je otvaranje prema drugom. Drugi nisu naša pretnja već naša šansa.

Ja je hipotetično bez onog drugog. Egocentrizam nikada ne saznaje istinu.

Ja je moj zatvor.

Drugi su deo mene samog i moj korektiv.

Moja ličnost je simultano prisutna sa ličnošću drugog, kao i moja bit i njegova bit. Lubav i prijateljstvo su najbolji procenitelji korelacije moje biti i ličnosti. Moje ja i ja drugog ostvarilo je  Mi-biće koje može biti prijateljstvo, bratstvo, ljubav preko koje nam dolazi uspeh, gradimo dobra, i otvaramo nove mogućnosti.

Mi-biće ne kao naš zajednički presek već kao naša zajednička osnova, naše zajedničko poimanje i predstavljanje. Nadilaženje putem drugog.

U toj punoći su sve dopune mojim nedostacima.

Tako se moje postojanje određuje kao prisutnost, a ona unapređuje u življenje.

Na kraju i najvažnije, Mi-biće je za nas bez distance, ono je univerzalno prisutno.

Potrebno je da se predamo društvu da bi imali društvo, da bi društvo bilo zdravo ne smemo se u njemu izgubiti ili nestati.

Samo takvo predavanje bića koje ne iščezava stavlja nas u društveno korisnu poziciju.

Ostaje još da spomenem one koje me je sramota spominjati. Ko su oni???

Oni su jedan posto!