KOSMOSvi Mi?

Y

Bilo ko da ste, kraljević ili prosjak, car ili govedar, Tesla ili Tinki - Vinki, Bananamen ili čovek sa stilom, kada biste hteli da zavirite ispod sopstvene kože, šta god vi mislili da jeste, susreli biste se u precima naše vrste.

U izvesnom trenutku svi naši rođaci stopili bi se u jedno biće koje silazi sa drveta u potrazi za hranom. To stvorenje nekada je posmatralo svet istim očima glodara kojem je uspelo popeti se uz stablo, još davnije... izronilo je iz vode mutno ugledavši kopno. U pradavnini postojalo je kao jedna ćelija, a njoj je trebala čitava večnost da se objedini. Atom po atom, molekul po molekul.

Mi smo jedinjenje, spojevi molekula, koji su spojevi atoma čiju strukturu čine klasteri subatomskih čestica kvarkova i fotona koji se drže zajedno zhvaljujući energetskim vezma. Mi smo čudesna živa energija, grandiozna svetlosna vibracija čiji trag seže do samih zvezda.

Šta bismo ugledali kada bismo se zagledali do samog kraja, kada bismo zašli iza poslednje barijere, elektromagnetske frekvencije i svetlosnih vrtloga, iza one poslednje demarkacije? Veliki prasak? Mir? Univerzalnu Svest? Jedinstven izvor? Sveobuhvatni duh? Kvintesenciju?

Štagod da jeste to jesmo. Od samog početka. Izrasli smo iz te esencije. Dosta smo se zavaravali da nije tako.

Ni u jednom smislu misao ne može da donese zaključak o celini, zaista smo apsurdni ako verujemo da može, međutim, to nije neuspeh misli koja proučava segmente, to je proslava svesti koja nam je to posvedočila. Kojoj je to samoshvatljivo.

Ništa ne postoji van svesti. Ne postoji sfera koja se nije otvorila. Svest je nemoguće izvitoperiti. Palost sveta u nesvesno i mitove  je aberacija posredovana lažima, naravno, jasno je da nema gde drugo da se padne nego u laž.

Mi smo jedan od bezbrojnih života u beskrajnom životnom toku.

" Onoga dana kada nauka počne proučavati nefizikalne pojave, u deset godina napredovaće više nego u ranijim stolećima svoje istorije ".

Manje spiritualni/svesni umovi od Tesle nailaze na fizičku prazninu, ta praznina nije samo semantička praznina u kojoj su sve naše reči pokopane, ona nije nama još uvek neshvatljiva kosmička praznina bez koje ne bi bilo prostora za dinamiku. Ni to još nije sva nevolja, ta praznina je tamna, ali ni to nije sve, ta tama nije mrak našeg neznanja, mrak u kojem nema posmatranja/teorije.

Mračna praznina je - ništa!

Pitam se, da li je ništa ono krajnje "Mi"? Da li je moguće da sva potraga završava u praznini, tami i ništavilu? Da je ništa naš konačni odgovor, da je poslednja reč ništavilo. Još gore, ne samo da je ništavilo naš krajnji doseg, ono podupire čitav Univerzum, ništa je ono izvorno, reč koja beše u početku, kojom je sve počelo i kojom sve završava. Reč koja guta samu sebe.

Ne čudi to što je nihilista zakleti neprijatelj smisla, bilo bi nerealno očekivati od uma kojem je merenje način razmišljanja da prevlada prazninu, da je transcendira. Mene nimalo ne čudi ovakav prazan i konačno ništavan ishod sveta na koji je bačen nihilistički ekvilibrijum vela neznanja.

Najzad, ja sam zakleti neprijatelj besmisla.

A zbog čega smisao?

S. W. Hawking tvrdi da "ako nas vanzemaljci posete, stvari se neće dobro odvijati po nas, autohtono stanovništvo." Ima li on razloga za ovakvo bajanje, ima li opravdanja da mu se veruje za to što civilizaciju napredniju od naše nerazumno portretira kao neprijateljski raspoložene predatore. Koji je dobar razlog da se entiteti napredniji od čoveka predstave kao monstrumi? S druge strane, šta će meni Vaš razlog kada ja imam svoj svet, moju estetiku, moj doživljaj, moj pogled na svet, svoje razloge? Ja u svojoj koži osećam drugačije od Hawkinga.

Zato je dobro imati smisao, dobro je da razložnost ima gde da se okonča u nekom razlogu svih razloga koji bi bez njega išli ad infinitum. Smisao ne može biti ništa tako glupo i ružno kao što smo upravo čuli od čuvenog poznavaoca kosmosa. Kakvog smisla može biti u nasilju i uništavanju? Smisao se prepoznaje po lepoti koja vam ozari život, ispuni dušu. Oplemeni vas. Po trncima koji vam prođu telom, po suzi koja vam se od radosti zacakli u oku.

Zašto? To je pitanje koje je dobro najređe postavljati.

U svesti je sve potpuno sjedinjeno, ništa nije jedno na štetu drugog.

Ništa ne postoji nezavisno od svesti.

Svest se ne može determinisati. Ne postoji sila, ni zakon koji može upravljati svešću. Svest se ne može uslovljavati. Ona nema relacionu određenost. Svest nije ni ko, ni šta, svest je van svake određenosti. Apsolutna percepcija kojom je sve integrisano, interakcije i transakcije više ne postoje, nestaje kauzalnosti, sva preplitanja stopljena su u Jedno univerzalno jedinstvo.

Sve što mi znamo je najlakše shvatiti kao informaciju koju uzimamo iz N dimenzije i razmišljamo o njoj u N minus 1 dimenziji.

Nasuprot znanju gde um i predmet znanja ostaju zauvek razdvojeni, svest integriše mene i ono drugo. Ne možete voleti boga preskačući čoveka i ljudsko Biće, nešto ozbiljno nije u redu sa relacijama onih koji sa jedne strane cmaču svešteniku ruku a na drugoj strani uništavaju prirodu.

Bog, to je idealna prilika za ćutanje. Mnogi su bili neoprezni i gubili razum na ovoj temi.

Ono što želim da naglasim, nije svejedno ko ste, iznutra ste isto - Biće.

Ens-ten-tini

Bilo ko da si, Ti si pre svega Biće pa tek potom ti kao ti, osoba koja ustaje u 8:00, popije kafu, radi od 9 - 5, kopa kanale ili radi u Cernu, svejedno je ako nemaš pojma ko smo mi.

Kakav bio da bio, ti si oživotvoreno Biće. Ti si sada taj koji otkriva svet, koji stremiš, koji težiš nečemu, koji imaš svoja htenja.

Mi smo Ja tog beskrajnog Bića. Prepotentno bi bilo pomisliti da smo mi sinonim za Biće. Ne, mi smo njegov izdanak, nikli smo iz Bića. Našim životom mi smo procvetali Biće. Mi smo njegov integralni deo, struna koja sada treperi, Biće je procvetalo novom generacijom.

Ti si dobio samostalnost da razviješ svoj način, svoj pogled na svet, da ostaviš svoj trag, da otisneš svoja iskustva, da budeš podsticaj onima koji dolaze za tobom.

Ti sada zastupaš Biće, sve tvoje pretke.

Biće je nepresušan izvor svih nas, naš večni život.

Biće je večna, ti si sadašnja egzistencija.

Biće je nosilac postojanja.

Biće je idealna interpretacija postojanja, kontinuum iskonske supstancije, organska dinamika samog života. Mi smo aktuelnost beskonačnog, mi smo dejstvujuće SADA Bića. Hegel bi rekao čovek po sebi, po rođenju, onaj koji tek treba postati čovek za sebe, svojom ljudskošću. Tako sam ja Srbin po sebi, ali ja još nisam učinio ništa dostojno čoveka čime bih opravdao svoju čovečnost. Pripadnost naciji ne znači ništa normalno, baš narotiv, ukoliko držimo do normalnosti isticanje svoje nacionalnosti mogli bismo smatrati devijacijom, mentalno ograničenim pogledom na svet, govoreći o duhovnosti, mogli bismo reći da još uvek nismo iskusili ništa vredno pomena. Nacionalizam je najniži nivo duhovnog razvoja.

Svaki nacionalizam nas čini anahronim i zaostalim.

Za nacionalistu je razlika vrhovna vrlina, ono što ga razlikuje od drugih on proglašava svojom superiornošću. Nacionalista zapravo zloupotrebljava etničko poreklo, najozloglašenija zloupotreba nacije i nacionalnog jeste tribalistička interpretacija harizmatskog firera jednog naroda koji govori jednim jezikom, izabranog da gospodari svetom. Arijevska orijentacija koja je svet odvela u pangermanski pandemonijum. A svest nije ni ko, ni šta, svest je stanje u kojem postajemo sjedinjeni sa svojim Bićem i počinjemo živeti kao jedno sa svekolikim životom.

Dva rođena brata su dva čoveka čija je majka jedna, čovečanstvo je sedam milijardi individua čije poreklo vodi koren iz integralnog ljudskog Bića. Vi ste individua Bića, najkraće rečeno (rečima kojima baratamo u Nepojamno minus jedan dimenziji).

Ljudsko biće je jedno, Jedno je identitet Bića, srođeni smo u Biću, jedan je naš izvor, uviđamo da smo u Biću svi isti. Zub jednako boli mene i muslimana tamne puti na nekom drugom kontinentu. On podjednako želi da bude srećan kao i ja, zdrav kao i ja. Mir i slobodu.

Biće i dobro to je jedno shvatanje. Razumevanje je uvek objedinjavajuće jer i ono je dobro.

U zabludi je sve što misli da je autonomno.

Čovek je bolji što više razlika obuhvata. Dobar sin svojim roditeljima, još bolji muž svojoj ženi, najbolji roditelj svojoj deci. Biti dobar rođak svojoj porodici i plemenu, živeti i raditi na čast svojoj naciji, sve je samo vežba za ljubav prema čovečanstvu, za humanost. Nema smisla voleti svoju pravoslavnu naciju a mrzeti muslimane, uzgajati mržnju prema crnoj puti.

Sloga čovečanstva je važniji cilj od sloge među hrišćanima ili bilo koje religije ili od sloge bilo kojeg naroda.

Ako nema integralnog onda će biti ovog ili onog, više levog ili desnog, ideološkog ili religijskog. Ako nema univerzalnih vrednosti, biće zla na sve strane. Dobro je da što pre shvatimo Jedno kao sumu a ne kao redukciju čoveka.

Dobro je kada smo jedinstveni, najbolje je kada smo Jedno.

Biće je ono što nam je zajedničko, što nas čini braćom i sestrama.

Jedno govori o istosti - o Biću koje je lepotom proslavilo šarolikost svih boja, sve naše razlike, pomirilo sve naše stavove, objedinilo sve nesloge, učvrstilo sva uverenja... sjedinilo sve ideale.

Biće nema rasu, anacionalno je, bez tradicije je, nema svoju religiju, nema svoju ideologiju, zato u njemu nema ni mržnje, kajanja, straha, optuživanja, krivice.

Biće je potpunost/punoća postojanja, kaljena golim iskustvom.

Sve nam je u Biću.

Biće je naša jedinstvena referencija. Biće je naš univerzalni sadržaj, ono nije samo inegrisana drugost, Biće je svi tvoji preci ( prasveta ), promenilo je bezbrojne životne oblike krčeći put prema tebi, da bi stiglo do tebe, da bi danas bilo Ti. Ti si njegova krajnja tačka.

Biće je ono koje postoji pre nas, oduvek, od počela. Koje zna sve što se moglo saznati, nastalo od naše kosmičke klice.

Biće postoji, a ti jesi. Tebi je dalo priliku da budeš ovde u svetu sada, da ga vidiš, osetiš, upoznaš.

Učiniš boljim.

Biće je suma, ne pukog sabiranja nego suma stapanja sveg života. Samoobnavljajućeg života.

Egzistencija koja prethodi esenciji, to je smisao evolucije, život u prazno je egzistencija u kojoj je izostala esencija. Puko ponavljanje genetske matrice. Možete prokockati svoj život, Biće ne možete prokockati. Biće je naša istovetnost. Ono nije ni svemoćno, ni sveznajuće, ali je ostvareno!

Biće je sažimanje postojanja i života koje se ne može ukalupiti, polarizovati, i nije dihotomno, predavanje u kojem se niko ne gubi jer se ne može gubiti sumiranjem, sjedinjenjem, stapanjem.

Ništa nas više ne može razdvojiti.

Ni jedan oblik života nije izgubljen.

Smrt ne postoji za Biće.

Da se razumemo, Vi; glavom i bradom, po imenu i prezimenu, kao i ja, mi se ne reinkarniramo, mi nemamo svoj životni ciklus i priliku da živimo u nekom drugom telu, naš život okončava stapanjem u Biće.

A vi, vi ste neka nova kombinacija izvučena iz genetskog pula. Sada vreme računa na vas u ovom trenutku. Vi ste dobili priliku da poboljšate i unapredite ovaj svet.

Ti si na redu da budeš JEDINSTVEN, da se razviješ, da se probudiš u svetu, da kulminiraš Biće.

Ti si sveža krv Biću koje te je iznelo na svetlost dana.

Što se više udubljujemo u život ljudskog bića to smo duhovniji. Tog osećanja kod mene nema dok listam stranice najkrvavije knjige. Ne prožima me oduševljenje. Nema biofilije.

Kada smo svesni svog Bića, tada smo u miru sa sobom i u saglasju sa čitavom prirodom. Tada smo svesni da je sve, a kako drugačije, jedno s drugim povezano.

Imati uporište u Biću je imati uporište u životu, imati integritet, biti čitav u skladu sa svetom koji je našao mesto za nas.

Divim se Biću.

Ono zna sve o nama.

Nema ničeg što mu je nepoznato, ni jedne nezgode i nevolje, prešlo je i preletelo svaki pedalj zemlje i neba, preplivalo sve vode, savladalo glad i žeđ, izborilo se sa sušama i poplavama, sa zarazama, kugom i kolerom, velikim boginjama, izdržalo ekstremne hladnoće, pretrpelo je svaku bol i muku od nemila do nedraga, ranjavano je i oporavljano, razbolevalo se i ozdravljalo, prevalilo toliki put i nije posustalo, da bi danas postalo baš Ti koji sada ovo čitaš.

Bakterija je naučila ćeliju, ćelija je naučila tkiva, organi su naučili organizam... riba je naučila vodozemca... daleki preci su naučili naše pretke, oni su naučili naše roditelje koji su naučili nas, da mi učimo našu decu.

Savladalo je svetove tokom miliona godina, brojne probleme i neprijatnosti koje ne možemo ni da zamislimo, i dalje se razvija, a mi smo ti koji nastavljamo dobrim tragom, pozvani da učimo, da otkrijemo i pronađemo novo i bolje, da unapredimo i uzvisimo.

Da nastavimo tok, da ga ne zaustavljamo, da istražujemo i otkrivamo nove svetove.

N-1

Mi smo skladna i harmonična ćelijska zajednica koja je evoluirala združenim snagama tokom milijardi godina. Čudesni suživot 50 - 70 triliona ćelija, složno sadejstvo 150.000 proteinskih delova koji besprekorno sarađuju.

Da bismo bolje razumeli ko smo zaista, neophodno je da upoznamo sebe iznutra, našu fiziologiju, šta je to što je za nas dobro i loše. Moramo zaći iza našeg ega, upoznati naš samorazvijajući biološki um, znanje koje nas štiti kao vrstu, način na koji funkcioniše naš život i način na koji se menjamo.

Odavno smo prisutni, i pre našeg rođenja.

Mi smo tok, mi smo proces, mi smo čovečanstvo više nego što smo čovek, Univerzum više nego što smo ja.

Šta je dobro za ćeliju?

Ono što je dobro za organizam/celinu. Šta je dobro za čoveka? Ono što je dobro za prirodu čiji smo deo. Čist vazduh, čiste vode, zdrava zemlja, zdravo okruženje, zdrava hrana, lako dostupni energetski izvori.

Evolucioni princip se ogleda u najboljoj nameri prema celini. Prirodi je inherentno ono što poboljšava celinu i što se može upotrebiti za opštu dobrobit, sve što uz minimalni utrošak energije daje maksimalni rezultat i povećava naše šanse za opstanak i razvoj u blagostanje. To nije dominantna tendecija evoucije već jedina njena tendencija. Daću sve od sebe da ukažem na prirodno stanje i dokažem da je savremeno društvo u suprotnosti sa prirodnim stanjem.

Mi kopiramo i širimo naš kulturni, naučni, i svaki drugi uticaj, ideje, misli i stavove, po tome merimo koliko smo uspešni. Prenos se obavlja oponašanjem uzora, verom, poštovanjem, kulturnim i uticajem tradicije, politikom, medijima... a odabir ideja vršimo vrednovanjem.

Dakle, nije problem znanje - neznanje. Prvo i osnovno pitanje za svaku ozbiljnu filozofsku raspravu je: "Koje vrednosti zastupate?".

Evo primera, citiraću dva debilna remek-dela, krajnje psihopatska mema, renomiranog oxfordskog, potpuno prolupalog Master Kalabastermajnda Richarda Dawkinsa:

"... nemilosrdna sebičnost dominantna osobina koju treba očekivati od svakog uspešnog gena."

"Bezuslovna ljubav i dobrobit vrste kao celine su pojmovi koji u evoluciji jednostavno nemaju smisla."

Socijaldarvinizam je psihopatska teorija krvavih gubica i kandži (parafraziran Alfred Tennyson), strategija sa nultim zbirom vođena impulsom da može biti samo jedan.

Timothy M. Lenton misli sasvim drugačije, on nas uči da je za evoluciju potrebna saradnja.

( Gaia and natural selection, Nature Vol 394/30 July 1998 ).

Celularni biolog Bruce H. Lipton sravnjuje sa zemljom darvinističke mitove objašnjenjima koja jasno potvrđuju da je evolucija "bazirana na saradnji i zajedništvu", a to su vrednosti na kojoj ćemo graditi novu paradigmu, to je filozofski pristup nauci na koji nas je prvi usmerio Werner K. Heisenberg, Indijanci pre njege, Vede i Upanišade pre svih.

Nasuprot nauci koja je razvaljivala celinu, pravi smer nauke je integrativan, holistički, celovito razumevanje sveta.

Sveopšti dijalog informacija, svo procesiranje, sve se susreće, integriše, i postaje jedna svest.

Mi smo ono što vrednujemo.

Mi smo privremena individuacija Bića koje je od početka života. Nasledili smo sva njegova znanja i umeća. Biće je milion puta bilo žedno i milion puta odbilo da pije neispravnu vodu. Kako ono to zna?

Milijardama godina akumuliralo je znanje. Počev od prometejskog fotona koji nam je doneo svetlo sa izvora, svetlost je ona koja budi i koja prenosi informaciju i energiju neophodnu da se stvore elektroni i protoni koji će se spojiti u atome; kiseonika, vodonika, ugljenika... za nas je posebno bitan ugljenik koji ima veliku valenciju (lat. valentia - moć ili kapacitet, valere - vredeti) spajanja sa drugim atomima od kojih će nastati molekuli.

Na ovom mestu izdvajam ključnu reč - VALENCIJA!

Atom ugljenika je osnov većine molekula zbog svoje velike valencije i fleksibilnosti da gradi organske spojeve bez kojih ne bi bilo života.

Života koji je apsolutna, vrhovna, univerzalna vrednost. Koje Hawking nije svestan.

Miler-Jurijev eksperiment i njegove moderne replike modifikovane UV zracima potvrdile su nastanak ne samo prekursora aminokiselina (formaldehida u originalnom eksperimentu) već i preko sedamdeset aminokiselina, formamid koji je prisutan u svemiru, te genezu osnovnih masti i više od dvadeset potencijalnih načina nastanka jednostavnih ugljenih hidrata ( treoza i eritroza, riboze i deoksiriboze npr.), purinskih i pirimidinskih baza, osnovnih gradivnih blokova RNK i DNK.

Bez obzira šta na to kaže abiogeneza, da li je prva aminokiselina nastala na Zemlji ili je došla meteorom sličnom onom palom u Australiji u blizini grada Murčisona, svi uslovi za nastanak ćelijske membrane i prve molekule katalitičke RNK bili su uspostavljeni, Biće je nastajalo određenim redom:  izvor, kvantni prenosioci sile ( pre svih gluoni i fotoni koji su prenosioci jakih elektromagnetskih interakcija ), atomi, molekuli, jedinjenja... Posmatrajući mikrosvet koji je izgradio naš makrosvet, mi smo na ovom nivou elementarno biće.

Sledeća na redu je ćelija.

Ćelija je monada, najjednostavniji od svih univerzuma. U samoj ćeliji vladaju kosmički, fundamentalni zakoni prirode. Zapravo, upotrebiću reč koje se mnogi plaše - Anarhija! Bu! u ćeliji vlada termodinamička Anarhija. Dža! Anarhija je imanentna prirodnom stanju.

Zašto haos? Zato što haos pruža neograničene mogućnosti, za razliku od sistema koji drže sve pod kontrolom.

U principu, proteini ne mogu biti funkcionalni ukoliko nisu ispresavijani, odnosno, ukoliko nemaju 3D strukturu koja treba da targetira određenu formaciju kako bi došlo do interakcije. Verovali ili ne, ne postoji zamisao ili nacrt po kojem se to dešava. Ne postoji gen kojim je determinisana konfiguracija, kojom se diriguje kretanje ili komanduje transport proteina do svoje odredišne mete. U citoplazmi se sva ova kretanja odvijaju spontano, haotično, nesavršeno, pa ipak svaki ključ pogodi svoju bravu, pod tačno određenim uglom, i dovoljan broj puta da proizvede specifičnu biohemijsku reakciju bez koje se život ćelije ne bi mogao odvijati.

Ovo nas dovodi do zaključka da je prvi praktični princip prirode: slučajnost, bezbrojne mogućnosti iz kojih nastaju čuda.

Priroda je najzamršenije stvari prepustila najjednostavnijim rešenjima. Neka pulsira, teče, neka se prepliće, neograničeno umrežava, misli i kreira na svoj biološki način. To priroda neprestano čini, beskrajno kombinuje, pretresa i preispituje tragajući za boljim. Nema ničeg zbunjujućeg u tome.

Međutim, život je isuviše dragocen da ga tek tako prepustimo slučajnostima i nuspojavama.

A naročito slepom umovanju.

N-1 formula nam ne govori samo o tome da moramo priznati da ne znamo sve, već i o tome da nikada nećemo znati sve. Žalim slučaj, tako se svet razotkriva.

Kroz svaki kvadratni centimetar našeg tela u svakom trenutku brzinom svetlosti projuri 50 milijardi neutrina, neometano, kako kroz zvezde, tako i kroz nas, granitne stene ili pihtije.

Ne znamo šta oni rade.

Možda su u funkciji domena koji to zna?

To što nismo našli gen i nemamo odgovor na pitanje kako dolazi do savijanja proteina i čime je vođen do ciljnog mesta još uvek ne znači da se ti procesi volšebno pojavljuju iz haosa, niti da ih izbacuju kosmički talasi koji nas zapljuskuju, to samo govori o našim slepim opservacijama, o tome kako vidi um bez svesti, o znanju koje je fascinirano delimičnim, o nauci koja se oduševljava unutar fragmenata odvojenih od celine, o tome da biolog fokusiran na biološko zaboravlja da nas je do pojave života doveo kvantni svet i hemija, u kojima se nalaze subgenetski odgovori. Priroda funkcioniše kao mreža, sve je povezano jedno s drugim, sve je umreženo. Način na koji smo se razvijali je takav.

Ne može gen da upravlja procesima koji su pregenetski, hemijskim procesima i jedinjenjima koji su omogućili uslove da ga ćelija kreira. Gen je nastao tako što su se molekuli koje zovemo nukleotidi jedinili, razvojni put je vodio od hemije do gena i epigena, iz te tvrdnje ne možemo pretvoriti gen u entitet koji upravlja svojom kreacijom. Suvišno je reći da gen predstavlja iskorak na višu ravan evolucije.

Evolucija je sve samo nije protuslovna. Toliko možemo znati iako nikada nećemo rešiti enigmu njene postupnosti. Tu nam pomoći nema i ne trebamo patiti zbog toga, evolucija ima svoj plan, čvrsto ga se drži i, srećom, čovek taj plan ne može osujetiti.

Tom agendom se ne može manipulisati. Zapravo, može, ali na najveću štetu manipulatora.

U zabludi je sve što je van celine.

Smisao je univerzalni kod.

Smisao je najbolja perspektiva.

Života.

Koji je nosilac svih vrednosti.

Fusnota: nekoliko zanimljivosti iz sveta nauke koja traga za odgovorom na pitanje Ko smo svi mi?

Ljudski organizam funkcioniše zahvaljujući 150 000 različitih proteina, neki od njih su enzimi, drugi su bitni za prenos signala i komunikaciju unutar i van ćelije, neki čine citoskelet, neki od njih čine naš imuni sistem... uglavnom: svi proteini su polimeri izgrađeni od 20 različitih amino kiselina.

Gen je šematski plan, nacrt ili blueprint koji sadrži precizno definisana uputstva po kojima se izgrađuju proteini. Naučna paradigma je glasila: jedan gen za jedan protein, dakle, isprva se očekivalo da ljudski genom čini 150 000 gena.

Era genomike (sufiks omika znači sve, potpuno, ompletno) donosi nam novu, holističku definiciju gena kojeg danas smatramo potpunim segmentom hromozoma sposobnim da stvori funkcionalni produkt, bilo proteina ili funcionalnu RNK molekulu. Oko 10% ljudskih gena za konačan produkt ima RNK molekul, ribozomske, transportne i male nuklearne RNK molekule. Potpunim segmentom smatra se sekvenca koja obuhvata i kodirajući i regulatorni otsečak gena.

Projekat sekvestrovanja DNK molekule, genomika u užem smislu, Human Genom Project, na opšte iznenađenje svih, 2004 godine otkriva da je dešifrovanje ljudskom genoma završeno i da je identifikovano ukupno 22 287 gena. Na inventaru humanog genofonda otkrili smo manjak od svega 127 713 gena. Da, moguće je, moguće je da nauka greši, moguće je da dvostruki dobitnik Nobelove nagrade omane u proceni.

Danas znamo da humani genom broji oko 32 000 gena, crv 18 266, slačica 25 705, kvasac nešto manje od prosečnog patriote koji će već naći načina da ovaj projekat postane njegovo intelektualno vlasništvo.

Saznali smo i to da kodirajući segment genoma sačinjava manje od 2% ukupne dužine DNK, da dužina humanog genoma iznosi tri milijarde baza, što je ravno zbirci od 1000 knjiga od kojih svaka ima 1000 stranica ispisanih sa 3000 slovnih znakova.

Saznali smo da humani genom sadrži 1878 gena kojima ne znamo funkciju, 1015 RNK gena, kao i da posedujemo veliki broj pseudogena (ne funkcionalnih, ne produktivnih), inaktivnih gena koji se ne prepisuju. Više od 95% genoma čoveka čine nekodirajuće sekvence DNK.

Komparativna genomika otkriva nam podjednako interesantne stvari.

Recimo, genom šimpanze ( Pan troglodytes ) pokazuje razliku u odnosu na humane DNK sekvence od svega 1,24%. Veoma su zanimljiva poređenja eukariotskih genoma nekih vrsta koje su od nas udaljene preko 400 miliona godina, kao što je žaba ili miš koji u eksperimentalnim laboratorijama ima status čoveka u malom ( mini human ). Genomska sličnost nas i miša je preko 80%. Miss Piggy, Naše Supruge, Mini Maus i komšinica, jesu vrlo lepe svaka na svoj način, bez obzira na ogromne fenotipske razlike među vrstama, međutim, one su vrlo slične gledano kroz prizmu genomike.

Čemu ova fusnota, jer sigurno nije o tome da naučnici greše?

Smisao je u otvorenom kodu, u permagenetskom, open source, kosmološkom kodu kojim Biće diverzifikuje svoj/naš genofond, u otvorenosti za drugo i drugačije i svime što nas može unaprediti.

Raznovrsne vrste i kulture ugrađene su u naše Biće, ono je obogaćeno time što se integrisalo sa drugim vrstama. Čovek je generlista, sve jede, nije izbirljiv kao specijalisti, otporan je, podnosi sve vrste klimatskih uslova, uspeo je da preživi na svim staništima.

Nema sumnje u njegovu valenciju.

Autopoiesis

Evolucija nije naumila prirodu, priroda je ta koja je naumila evoluciju kao svoju strategiju po kojem se sav život razvija, neprestano usavršava i traga za savršenstvom.

Ćelije su stvorile odnos koji razvija više od ćelije, novi život koji se ne može stvoriti sam od sebe.

Mi smo oličenje suživota.

Raznorazne vrste i kulture ugrađene su u naše biće. Membrane su stvorile uslov za pojavu zasebnih partikula, inače, složenih bioloških struktura, praklica kao što je mitohondrija koja je razvila sposobnost ćelijskog disanja, način da sama stvori jedinjenje koje skladišti energiju - ATP, enzime Krebsovog ciklusa, ima svoje subjedinice - ribozome u kojima se sintetišu proteini, i svoju vlastitu mitohondrijalnu DNK. Nju je obuhvatila neka arheja u vreme kada se u atmosferi pojavio kiseonik, momenat pojave jednoćelijskog organizma označava sredinu naše evolucije.

Ovaj jednoćelijski organizam je razvio sisteme za komunikaciju, metabolizam, deobu, i pronašao način da kreira višećelijski organizam, koji je sa svoje strane razvio sposobnost diferenciranja ćelija, polnost i polno razmnožavanje kojim se otvara novi svet beskrajnih mogućnosti, diverziteta i specijacije. Seks nije puka razmena genetskih informacija, seks je primitivna kreacija života.

Nabrajanju nema kraja, ćelija je stvorila Biće u kojem je sažet sav život, sva naša iskustva i znanja.

Ono što je najpostojanije u nama je najveća vrednost života, to nisu besmrtni geni ili šta slično što bi se reklo na prvu pomisao već harmonija, životni sklad, usklađenost naše unutrašnje sa spoljašnjom prirodom čiji smo deo. Jedinstvena, smislena, kompaktna ćelijska zajednica u kojoj svaka pojedinačna ćelija ima ravnopravan status.

Ljudsko biće je saglasnost, harmonija različitih principa koji utiču jedni na druge. Ono što ih povezuje je zajedničko dobro.

Izgradnja opšteg dobra je najbolji način suživota.

Svi ti različiti mehanizmi ugrađeni su u naše Biće, svi smo ih manje ili više svesni, redovno ih zaželimo svojim najvoljenijima i prijateljima svakog 31. decembra i na njihov rođendan. Reč je o zdravlju. Ili, o nama manje poznatom stanju koje nazivamo homeostazom, o ekvilibrijumu energija našeg unutrašnjeg i sveta koji nas okružuje.

Možda je nekima važno skrenuti pažnju, energija homeostaze nema nikakve veze sa libidom i sličnim frojdističkim ego tripovima/misinterpretacijama ljudske prirode.

Posmatrano na nivou ćelijske zajednice, zdravlje je ravnoteža: energije, vode, kiseonika, ugljenih hidrata i pH vrednosti.

To konkretno znači da život već na ćelijskom nivou razlikuje dobro od zla. Našem Biću, dobro je samo po sebi jasno. Energetski utrošak - nije dobro, energetski dobitak - dobro je. Gušimo se kada nemamo vazduha, kopnimo bez vode, hladnoća i vrućina nas dovode u stresno stanje. Loše je sve što remeti harmoniju.

Zlo je protiv života, ono što ćelija oseti da je za nju nezdravo, tj. ono što boli, pravi distres, troši resurse, energiju, kiseonik, ugljene hidrate... zlo je ono što ima poražavajuće posledice po sam život. Priroda nam želi dobro, osećamo bol da ne bi ponavljali greške koje nam škode, da izbegnemo radnje, akcije ili ponašanje koje nam pričinjavaju bol. Prirodna selekcija nas uči kako da opstanemo i povećamo svoje šanse za napredak. To je etično od strane prirode koja je naš domaćin. Priroda nam poručuje da ponavljamo samo dobre aktivnosti (dobronamernost prirode), kada osetimo bol njena poruka je da prekinemo s aktivnostima koje su dovele do boli.

Najvrednije u nama je život. To je lekcija broj jedan kojoj nas priroda uči. Dobro je usađeno u biološko. Herbert Spencer je prvi koji je to oštroumno primetio i uveo evoluciju u etiku, hvala mu na tome.

Sa stanovišta ćelijske zajednice koju udružuje optimum, razmena energije je dobro, ometanje homeostaze oduzimanjem energije je loše. Što razboleva, loše je, dobro je sve što deluje ozdravljujuće. Ono što boli nije dobro, dobro je ono što prija.

Tenzin Gyatso, četrnaesti Dalaj Lama, kaže da je sve što trebamo činiti držati se maksime psihološkog hedonizma, da je sva mudrost u tome da izbegavamo patnju i da biramo ono što nam prija. Tako misle i greše, mnogi evolucioni etičari i filozofi morala. Jeremy Bentham je želju za sopstvenom srećom nazvao Prvim zakonom prirode.

Nikada ne bismo evoluirali i nikuda ne bismo dospeli da smo samo izbegavali bol ne težeći da razvijemo dobro, da se prirodna selekcija odvijala između zadovoljstva i bola, optimuma i pesimuma, da je to naš osnovni životni program zapali bismo u pat poziciju, u evolucionoj niši iz koje ne bi mrdnuli dalje od paramecijuma. Cilj nije niša, već napredak.

Evoluciona poruka sa ovog razvojnog stadijuma, metazoe, je da ono što čini dobro zajednici ćelija jeste dobro i svakoj pojedinačnoj ćeliji, to je mudrost povratne sprege naše homeostaze, i evolucijski proces koji nas je definisao.

Najbolja prirodna strategija je ona koja maksimizuje opšte dobro.

Saradnja se izdvaja kao najjači podsticaj zajedničkog dobra, usaglašenost postaje novi veliki napredak, a ZAJEDNO modus koji sveobuhvatno daje najbolje rezultate; jače, zdravije, naprednije Biće. Sada nam postaje mnogo jasnije da evolucija jeste uspon ka vrednostima. Kristališe se suština Bića u vrednosnom smislu, Mi smo organsko jedinstvo života, mi smo svi Jedno u Biću, naš biološki um spoznao je prve vrednosti. Jedinstvo, jednakost, i harmoniju. Ono što nas drži zajedno, mora biti dobro, mora biti vredno, i jeste vredno sve što nas spaja i ujedinjuje.

Biće i DOBRO to je jedno shvatanje.

Razumevanje je uvek objedinjavajuće kada god je dobro.

Život nema nezdravih potreba. Sve što ga nastavlja, usavršava i čini boljim je dobro za život. Dobro je prirodna motivacija, zlo je sve što ometa naš život i naše okruženje.

Kada govorim o našem Biću govorim o životnoj zajednici.

O onom što je izvorno prvo i najčistije.

O prvobitnom jedinstvu koje je suštinski evolutivni proces i pokretač svakog svrhovitog ponašanja.

Ovim želim reći da saradnja uzdiže egzistenciju/postojanje na viši evolutivni nivo, da je osećanje zajedništva i bliskosti najsnažnije osećanje preživljavanja i biološkog jedinstva.

Naime, da ljudsko društvo, niti počinje sa podelom rada niti je podela rada dovela do produktivnosti, niti da je civilizacija prepoznala šta je svrhovito.

Usputni komentar: naše Biće ne određuje rad, još je veća budalaština reći da podela rada unapređuje ljudskost. Ono što nas je održalo u okruženju su trans-interakcije podele dobara, to što smo nesebično delili resurse, hranu, vodu, zemlju, stanište, sklonište, zdravlje, lek, saosećajnost, pažnju, brigu, što smo se uvek oslanjali jedni na druge, što smo se starali jedni o drugima i ispoljavali empatiju, solidarnost, slogu, prijateljstvo, i Ljubav.

Najmoćniju silu privlačenja u Jedno.

Saradnja, udruživanje, sinergija, to je ono što nas je odredilo u presociološko vreme, pre nego što su se naučnici zavalili u fotelje i počeli da prepravljaju ontologiju u skladu s sopstvenim neznanjem, s onim što su pogrešno prepoznali kao određujuće za našu prirodu: lični interes i unapređenje ličnog dobra, nemilosrdnu borbu svih protiv svih i opstanak najsposobnijih. Opstanak nije sinonim za borbu!!! već za saradnju.

Oštrinom svojstvenom zlim ljudima koje zovemo pizdama, Ludwig von Mises pravi promašaj koji se u odnosu na ljudsko društvo meri milionima godina, ističući da je rad, podela rada i poizvodnja transformisala ludsko biće u čoveka. Podela rada/zaduženja nastaje u sedalačkim društvima koji se bave poljoprivredom i stočarstvom u kojim dolaze do izražaja sposobnosti, moć znanja i veština od vitalnih važnosti za zajednicu, moć za koju će egoisti zatražiti povlastice, insistirati na sopstvenoj značajnosti, pokazati zanimanje za status, i uvesti sve ostale egocentrične poremećaje u civilizaciju.

Čak ni tada, podela rada nije proizašla iz saradnje među ljudima, odnosno iz dobrih pobuda, već je bila pandan piramidalne diferencijacije ljudskog društva, kao i težnje ka ugodnošću, komforu i sreći, čime je stvoren ambijent koji neumoljivo raslojava prirodnu jednakost ljudi.

Ljudskoj prirodi su izvorne harmonija i blagostanje koje smo imali milionima godina pre pojave želje za sredstvima proizvodnje na ovom svetu.

Zajedništvo je vrednost koja nam je dala ne samo snagu i hrabrost da savladamo zver bržu i snažniju od svakog pojedinca među nama i da savladamo zadatke koje sami ne bismo mogli, zajedništvo čini našu zajednicu složnom i stabilnom. Timski rad a ne podela rada, učinio nas je ljudima većim od svake egoističke, narcisoidne, makijavelističke mizerije.

Smisao svakog odnosa je vrednosno stanje ZAJEDNIŠTVA. Zajedno smo i veštiji i efikasniji. Samo zajedno možemo postići blagostanje. Zajedništvo je uslov blagostanja, pomenuti pustinjak koji je dobrovoljni usamljenik, nema pojma šta je blagostanje. Prijateljstvo, ljubav, bratstvo i jedinstvo, niču samo u zajedništvu.

Ljudski način, ljudski metod je zajedno.

Ako se pitate kako nam je najbolje - najbolje nam je zajedno. Ako se pitate kako ćemo najbolje - najbolje ćemo zajedno.

Zajedno je duhovni princip.

Princip duše, princip Kosmosa.

To su nas naučili primitivni višećelijski organizmi, pogledajmo kojim se šoderom pune akademske glave studenata filozofije danas.

Thomas Hobbes u psihopatskom remek-delu (za retardirane tikvane) Levijatan poriče društvenost kao osobinu svojstvenu ljudskoj prirodi. Za njega ne postoji jednakost ni opšte dobro, Hobbes poriče i samu mogućnost činjenja dobra radi samog dobra, sve čemu čovek "prirodno" teži je vlast radi vlasti.

Kakav je to smisao? Gaziti i uništavati tuđe živote da bi se domogao vlasti i upravljačkog položaja. Kakvog smisla može imati takav uspeh?

Bljuvotine.

Bljuvotine nad bljuvotinama. Ime vam je Thomas Hobbes.

Bloodstream

Idemo dalje.

Evolucija je veličanstvena priča o napretku. Čovek na sadašnjem razvojnom stadijumu nije u stanju da vidi ono što mu se obelodanjuje iako je očigledno. Bakterije evoluiraju pred našim očima. Staphylococcus aureus razvija mehanizme rezistencije na antibiotike stvarajući nam probleme u lečenju. Njen jedinstveni način odbrane je proizvodnja enzima beta-laktamaze koji razgrađuje beta laktamski prsten zajednički za mnoge antibiotike, tako razlikujemo penicilinaze, cefalosporinaze ili karbapenemaze. Pojedini sojevi na svojoj površini imaju drugačiju vrstu proteina (PBP2a) koji ne pokazuje afinitet za vezivanje antibiotika nego nastavlja sintezu ćelijskog zida bakterije i tako omogućuje njihov život. Ovaj mehanizam poseduju MRSA sojevi, najopasniji uzročnici hospitalnih infekcija.

Astronauti u bestežinskom stanju gube kalcijum iz kostiju koje podležu smanjenju mineralne gustine i izmenjenoj arhitektonici kao rezultat adaptacije na bestežinske uslove života. Sa gubitkom gravitacije bi nestale kosti, o tome šta bi se desilo sa metabolizmom kalcijuma i brojnim hormonima koji učestvuju u stvaranju koštanog tkiva i povećavaju gustinu koštane mase: insulin, hormon rasta, IGF-1,estrogen, testosteron, kalcitonin, kalcitriol, i sa hormonima koji stimulišu resorpciju kostiju kao što su: PTH i PTHrP, kortizol, T3 i T4, možemo samo da nagađamo.

Genetsko nije konačno. Konstantna je samo promena bez kraja i konca, univerzalne vrednosti i baština. Evolucija je dokaz da ne postoji bezgrešna, sveznajuća i svemoguća inteligencija. Štaviše, ljudskom biću je nemoguće misliti savršeno, sve što je čovek mislio savršeno ispalo je nakaradno, najpoznatiji je slučaj Boga, zatim utopije i komunizma. Svako ko traži savršenstvo neće naići ni na šta drugo do na samog sebe. Um uvek nalazi sopstvenu potvrdu. Odbacivanje ega je poslednji trik ega, sačuvan za one posebne, najistrajnije umove, koji umišljaju da su izabrani od strane duha, dostigli nirvanu, ne znam koji denzitet, stigli na kraj četvrtog puta, postali gušter, ovo ili ono. Čestitam! Ego vas je potpuno obuzeo, paralizovao vaš razum. Ego je postao svetac, prosvetljen, bagvan mu je nova igračka, ego se samo proširio i dopunio, sada je veći i moćniji, postao je Buda, Hrist, Muhamed, Ludak. Ili ono najgore, postao je samouvereni gnjavator Gordon Pennycook (Wrong Cock), univerzitetski psiholog sa nesavladivom fekalnom fiksacijom, skupljač kakice, Ph. D. kandidat do guše u govnima, koji je obećao sebi da će se proslaviti njušeći sranja najvećih seratora. Kada su takvi likovi u pitanju, imamo dogovor, nema nikakvih problema, dok je takvih, ja ću da ih zaseravam.

Evolucija podrazumeva usavršavanje nedovršenog, prevazilaženje granica do određenog nivoa, onoliko koliko je to u mogućnosti da se ostvari u jednoj generaciji.

Mi ne možemo a da ne evoluiramo, ne možemo a da ne stremimo duhom.

Evolucija je popravljanje prosečnosti, a Ti - ako si daleko iznad proseka, ti to već znaš i zasigurno nešto činiš da svet s tobom bude još bolje mesto za život. Evolucija je tvoja religija, samousavršavanje je princip tvog života. Vodiš se načelom saradnje i uzajamnog ispomaganja.

Živiš u skladu sa svojom prirodom.

Biće nam je prenelo poruku života, na nas je došao red da osmislimo život, da ga razumemo u duhu našeg postajanja, i da znanje prosledimo nekim novim generacijama, koje su neumitno bolje od nas.

Biće je otelotvorenje Univerzuma, ono je mera evolucije, naša evolutivna sveukupnost i naša srž. Ono je starosedeoc naše planete, milion entiteta koji žive jedan jedinstveni život neprekinutog toka. Bez tog jezgra mi bismo bili ništa, naš život bi bio prazan i ništavan.

Razumeti Biće je najveći duhovni čin. To ste vi, samopotvrdili ste se milionima puta. Nemate potrebu dokazivati svoju važnost, vas ne mogu vrbovati higijeničari krvnih linija i rasne čistoće, nacionalsocijalističke primitivčine sa svojim mitovima o narodu gospodara i slična fašistička rasna retardacija koja završava kao meso za topove.

Mi nismo stvoreni kao čista ljudska linija.

Mi smo najbolje filogenetsko nasleđe, najbolje od najboljeg, sve što smo uspeli da prevaziđemo.

A to nije sve, jer mi smo u neprestanoj potrazi za boljim.

Ne zaustavljamo se, mi idemo dalje. Nekada nismo bili ovo što smo sada, u budućnosti ćemo biti nešto drugo, sve se više menjamo u zavisnosti od perspektive sa koje sagledavamo svet i u zavisnosti od stvarnosti koju sami kreiramo. Od perspektive zavisi kako ćemo tumačiti informacije i naše shvatanje sveta. Nekada smo verovali u bogove sa Olimpa, robove nismo smatrali ljudima, žene nisu imale pravo glasa, marihuana je smatrana štetnom... i slična štetna shvatanja koja se odražavaju na život čovečanstva.

Naš biološki i stvarnosni/kulturološki razvoj su interferentni tokovi. S punim pravom možemo reći da su geni dospeli do svog zenita a da odlučujući uticaj na naš razvoj imaju kulturna, odnosno tehnološka evolucija. U savremenom tehnološkom svetu prirodna selekcija nema nekadašnji značaj, blagotvorna mutacija je kao igla u plastu sena, normalizujuće odabiranje je gotovo neprimetno ( terapija naslednih bolesti je sve uspešnija, šećerne bolesti npr., možda ćemo jednoga dana svi biti dijabetičari ili će priroda popustiti pod slatkim genetičkim bremenom i uzvratiti nemezom ), današnja selekcija ne bira najbolje od genetskog materijala već selektuje status i uspeh. Od Hobsa smo saznali da je novac merilo vrednosti, um vredi onoliko koliko smo platili njegovo znanje, novac je često delotvorniji selektor od prirode, novac neretko usmerava odabiranje na način koji samo naizgled liči kao da ismeva Darvinovu teoriju evolucije koja je originalno ponerološka teorija. Naime, ponerogeneza deluje istim principima evolucije kako ih je opisao Charles Darwin. Kasnije će biti više reči o tome.

Uticaj okoline je očigledan dokaz interaktivnosti samih mehanizama evolucije.

Mi nismo stvoreni kao čista ljudska linija i sasvim je sigurno da ćemo nastaviti sa transformacijom ka postčoveku.

Nema finalnih proizvoda u evoluciji.

Šta embriologija ima da kaže o tome ko smo mi? Govore li škržni lukovi o našem poreklu iz vode? Kauda o našim precima koji su imali rep?

Nije li to naš zajednički ontogenetski obrazac?

Rudimenti su nesumnjivo ontogenetska evoluciona zaostavština naših nižih predaka koji za nas nemaju nikakvu funkciju i koje možemo ukloniti bez ikakvih posledica po naše zdravlje. Univerzalnost mehanizama reprodukcije i prenošenja nasleđa je impresivna potvrda jedinstva sveta koji se polno reprodukuje.

Serološke potvrde enzima Krebsovog ciklusa još su fascinantnije.

Skelet australopitekusa, posebno karlice, tipično je hominidan a ne pongidan...

Daleko najmoćniji dokaz jedinstvenog, zajedničkog porekla, je genetski kod života koji se sastoji od četiri slova.

Priroda ekonomiše, razvijamo se utabanim stazama, nadograđuje i rekapitulira prethodni obrazac, ontogeneza se nastavlja na filogenezu. Obdarila nas je instinktom i intuicijom, prvim kao naučenim obrascem ponašanja, drugim kao unatrašnjim glasom dobra za nas, ljudi ne uče iznova da je Zemlja okrugla, Baština je naša najvrednija imovina koju ne prenosimo genima, to je nasleđe koje prenosimo učenjem i ličnim primerom, naše tekuće pamćenje o svemu što smo Mi.

Za sada još nije ni mesto ni vreme da otvaramo pitanje baštine.

Nature with Nurture

Mi smo jedinstvena ekspresija Bića.

Da li ćemo postati matematičar ili atletičar to zavisi od naše okloline, od onoga što ćemo naučiti u našoj okolini, i od uticaja koje ona vrši na nas.

Najprostije rečeno, DNK je nukleotidni polimer, geni su nacrt za izradu proteina, nacrt je ispisan pomoću 4 slova koje nazivamo nukleotidima ( A, C, T, G ), nukleotidnim bazama ili nukleobazama. Spomenuto je već, da svaka ćelija sadrži 3 milijarde baza, odnosno slova.

Geni su nositelji instrukcija za sve u našem organizmu. U svakoj ćeliji imamo 32000 gena, no, svi oni nisu ekspresionirani tj. aktivni, samo manji deo deo gena u ćeliji je ekspresioniran, odnosno, funkcionalno izražen.

Sve DNK molekule u svakoj ćeliji različitih tkiva i organa našeg organizma su potpuno identične. Svaka naša ćelija sadrži istu mini biblioteku, iste knjige u kojima isto piše, sve ćelije imaju iste gene iako su one funkcionalno različite. Kakva će im se funkcija dodeliti određuje epigenom, tačnije - metilne grupe. Metaforički rečeno, geni su statični, oni su bilblioteka, čitanje je dinamičan proces, to radi epigenetika. Kakve ćemo knjige čitati i pisati, to određuje okruženje, pesnička duša bi rekla duh vremena u kojem živimo.   

Epigenetika je zadužena za funkcionalnu organizaciju ljudskog genoma. Za interpretaciju sa mnoštvom svetova. Biće i stvarnost su u neprestanoj dinamičkoj interakciji.

Osim ekspresioniranja, epigen je zadužen za sabijanje i zgusnuto pakovanje DNK u oktamerne strukture, da nije zipovana od strane histona, DNK bi bila dugačka 2000 kilometara. Što je DNK molekula bolje zapakovana to smo mi sigurniji od njenog oštećenja i da ćemo biti dugovečniji, epigen ne dozvoljava kvarenje, ne dozvoljava da se naruši stabilnost našeg Bića, druga strana medalje je da DNK nije dobro ni previše gusto komprimovati jer je u tom slučaju epigenetsko očitavanje genskog zapisa otežano. Sa tim zapisom se ne može porediti ni jedno proročanstvo, ni jedno pismo, ni jedan zavet, ni jedan manifest. Epigenetsko je čuvar evolucionog trezora, da moramo sve ispočetka da shvatamo evolucija ne bi imala nikakvog smisla, izgubili bismo život uludo a život ne funkcioniše uludo, ako u nešto treba da verujemo, trebamo verovati u epigenetiku, u proces koji će nas zaključati kao vrstu ukoliko se budemo neodgovorno odnosili prema životu i životnom okruženju.

Evolucija ne može ići unatraške, ukoliko je dovoljno dugo budemo saplitali neizbežno će doći do epigenetskog kolapsa.

Ne treba posebno napominjati da je epigenetsko evolutivni iskorak u odnosu na gene, niti da to našem Biću predstavlja išta drugo osim SINERGIJE.

Ljudi imaju relativno malo gena ali se odlikuju izuzetno funkcionalnim mehanizmima njihove zaštite i čitanja, ta bolja funkcionalnost je takođe, zasluga epigenetike, konkretnije metilacije koja kontroliše pokretne genetičke elemente (Barbara McClintock) koji su zapravo drevni simbiotski virusi inkorporirani u naš organizam tokom evolucije, koji čine neverovatnih 40% našeg genoma. Mi smo mnoštvo, nosimo genetski materijal gljivica, biljaka i bakterija. Da se bolje razumemo, naše Biće nije kao Borg, ono ne vrši prisilnu asimilaciju nižih oblika života, čovek je koevolucioni generalista i eurivalentni organizam, radi se jednostavno o tome da nekada nismo imali drugog izbora osim izbora između života i smrti. Sve je krenulo od tog osnovnog izbora.

Danas stojimo pred bioetičkim izborom.

Mogućnost izbora predstavlja moć.

Moć da zasnujemo bolje društvo na vrednosnim osnovama, da odgojimo i vaspitamo svoju decu u duhu etike i biofilije, u odgovorne ljude koji će se starati i brinuti za svako živo biće, za svaki kamičak i kap vode, na svakom pedlju naše Zemlje.

Moć je sposobnost tvorenja dobra.

Sentio, ergo sum

Svest je konačna ekvivalencija, konačno rastvaranje, konačno jedinstvo.

Bez svesti nema celine ni harmonije, ni sjedinjenja.

Prepušteni smo umu koji krivo shvata da je on taj koji je celovit. Nema suštine, nema objedinjavajućeg saznanja ako svest ne prisustvuje, bez nje um će samopoimati. Zalutali um će smatrati da je tvorac svih stvari, um će projektovati tako kao da ništa nije bilo pre njega. Takav um voli da piskara po praznoj tabli, domašaji nesvesnog uma su promućurnost, snalažljivost, lukavstvo, predikcija, domišljatost, baratanje čjenicama i argumentima, pametovanje... proseravanje kako je to u jednoj reči sažeo Harry G. Frankfurt.

Njegova baza je sadašnji trenutak, na toj bazi nema nadgradnje života, samo prazna ploča na kojoj se piskara još jedna promašena koncepcija života.

Previše je nerealnih očekivanja šta um može i šta je umom shvatljivo.

Um je upućen na stvarnost, na sagledavanje onog što je spolja, što možemo primeniti u realnosti, na spoljni plan, na orijentaciju u ograničenom opsegu.

Stvarnost je apologija ega.

Um van svesti je um van sebe. Uvek nasukan na granici vremena i prostora, um koji funkcioniše samo unutar barijera.

Takve su barijere tabula rasa i u mestu tapkajuća kvazi-filozofija sadašnjeg trenutka, tipični predstavnici su umovi kao što su Aristotel i Eckhart Tolle. Mediokriteti koji niti smrde niti mirišu, mudraci zlatne sredine, provizorijuma i životnog sivila. Ništa boje. Ništa nabolje. New Age jama ravnodušnosti sadašnjeg trenutka koja guta dobronamernost, budućnost i smisao koji ne postoji bez brige i zanimanja za generacije koje dolaze nakon nas.

Filozofi su samo nalazili opravdanje za svoje zablude, a stvar je u tome da se one raskrinkaju, umesto da ih nazivamo racionalizmom.

Mislim, dakle jesam reče racionalni Descartes. Tako jeste kada sum poistovećujemo sa cogitom, sa egom koji je gospodar čovekovog uma.

Mislim, dakle jesam. Reče trska koja misli.

U Biću nema ni jedne originalno tvoje ideje. U Biću je sve baština, istina koja je istina svih vremena, dok um veruje u ono što je sam izmislio, ugađa samom sebi/svojim logičkim interpretacijama. Poistovećuje se sa sopstvenim umotvorinama kojima je pridao važnost, imitira i oponaša ono čemu je dao značaj i veru.

Vera ne čini istinu, nije uslov istine i ne određuje šta će postati istinom.

Da bi se razumela suština neophodno je jedinstvo, svest koja će nas učiniti da budemo jedno sa svime, da razumemo naše mesto i poziv u Biću, mesto i poziv našeg Bića u svetu.

Ono čega nismo svesni ne možemo ni biti.

Reći ja jesam je daleko od pristupa svesti. Svest se ne može posedovati, njoj se moramo prepustiti da nas prožme, preplavi, da se postavi iznad uma i (samo)volje, dopustiti joj da nam ozari dušu. Da budemo ispunjeni i svoji.

Biće je autentično Mi, svesni sebe i svog porekla, ono koje je spoznalo istinu i vrednosti, Mi koje nema nedoumica šta je dobro a šta je zlo. Ono što je u Biću više nije podložno sumnji. To je zapečaćeno sa sedam pečata.

Kada je ljudsko biće otvoreno Biću, lakše je reći šta ono jeste, mnogo lakše nego odrediti šta smo mi kao individua ili ličnost. Meni je lakše razumeti ljudsku prirodu od ljudskih konstrukcija, iako sam potpuno budan nad svakom svojom reči i svestan da je lakše postići saglasnost sa ovim drugim.

Današnji čovek ne osmišljava, on je osmišljen od kolevke pa do groba, ljudi su figure, ne zanimaju ih više sfere. Ne govorim o nečem natčulnom/metafizičom već o nečem u čemu smo/možemo biti "pobožno" jednoglasni, o istini koja je svevremena, o našem univerzalnom iskustvu. O opštem znanju koje je u nama, o apriornom, biološkom umu. Urođenoj, utelovljenoj spoznaji. Govorim o Biću koje je savladalo teške lekcije, bolnu školu, milionima godina akumuliralo mudrost, koje se borilo do poslednje kapi krvi, bežalo dok ga noge nose, uživalo do boli, skapavalo od patnje, učilo iz svojih grešaka, bilo na svim iskušenjima, molilo i zapovedalo.

Biće je naša organska identifikacija, Biće je kontinuitet. Otkako je sveta i veka Biće važi u svakom čoveku, vrednosti važe u svakom ljudskom biću, da nije tako, naše mišljenje bi bilo neprestano suđenje.

Problemi koje smo rešili tokom evolucije dobro su znani našem Biću, ugrađeni su u naše biće, oblikovali su naše biće, usmeravali su nas na put da postanemo to što jesmo.

Spoznaja koju smo prikupili o svetu, ta evoluciona baština, u nama je samima. Dobro je upamćena i živa u našem biološkom umu, mi funkcionišemo dobro, naše organsko jedinstvo je najbolje moguće.

To smo Mi.

Svi naši sudovi.

Sve što volimo i vrednujemo.

A ti?

Ko si ti da budeš samovoljan?

Da se stavljaš iznad svih nas?

Da nas vodiš u Aušvic, sravnjuješ Hirošimu i tražiš 100 za jednog.

Besramna, zloglasna, nezasita, ništarijo.

( u nastavku: LjUDSKA PRIRODA )