Pre svega, nijedan glas nije prazan, prazna je odluka. Glas za manje zlo je saučesništvo u zločinu.
Odmah ću se izjasniti, ja sam aktivni apstinent i imam nekoliko tvrdnji zašto apstinenciju smatram boljim izborom od davanja praznog glasa, negirajući da živimo u diktaturi kada suštinski nismo imali pravo glasa, već samo pravo da svake četiri godine ubacimo jedan beli i jedan farbani listić u kutiju. Nedavno je bilo tako.
U proglasu belog glasa kaže se: “ On pruža mogućnost ljudima da budu kritični prema svojim poslanicima i strankama, a da istovremeno ne budu protiv politike.”
Ne možete biti za politiku ukoliko to nije vaš poziv. Današnja politika je institucionalizovana devolucija onoga što vi nazivate politikom u vašem proglasu. Politika danas je životni poziv, struka, biznis, skandalozno dobro plaćen posao za diletante koje finansira vaša infantilna naivnost. Izlazak na izbore je dobrovoljna ponuda krvi političkim stenicama, punomoc data spin doktorima za prazne i suplje koncepte. Vi ste ti koji plešu po njihovom diktatu umesto da oni ispunjavaju vaše zahteve.
To što oni rade za nas učinimo i mi za njih. Ništa. Isključimo ih iz naših života, iz naše budućnosti, okrenimo leđa njihovom mraku, ostavimo ih da se sami iskorene.
Zagovornici belog glasa tvrde da su u protestu, da demonstriraju nezadovoljstvo ponudom kandidata, ili aktuelnom političkom sistemu, ne kršeći pravila igre.
Beli glas koji kazuje neslaganje je direktna komunikacija sa političarima i aparaturnom politikom kojima ste nezadovoljni. Ja sa takvima ne razgovaram. To nisu moja braća.
Beli glas je odziv onih koji su se pokolebali. Nepoverenje u drugog ali i nedostatak samopouzdanja, samopreispitivanje, pranje savesti i obraza predizbornom sapunicom, odraz političke nezrelosti, glas unutrašnjeg monologa koji ne šalje nikakvu ozbiljniju poruku od toga da ste zbunjeni. Ušli ste u kupleraj ali vam nijedna pička ne odgovara. U čemu je problem? Pa, nema jačih pičaka od naših srbijanskih kurvi!
Otkud vi u kupleraju? Peep show egzibicionizam?
Apstinencija iz ubeđenja je nepristanje na pravila igre. Voditi se belim glasom je kretanje sivom zonom, ni tu, ni tamo. Zečja trka pored atletske staze, laki aerobik, kardioaerobna vežbica pešačenjem do birališta. Sigurica kojom se ništa ne gubi niti dobija.
Dalje, u proglasu se zagovara visoka izlaznost zbog proporcionalnog izbornog sistema i uvođenje opcije “Niko od ponuđenih”.
Opcija “Niko od ponuđenih” se može zagovarati sa svih pozicija, nezavisno od izlaznosti. Koliko bi jako masa belih glasova pritiskala da se ova opcija prihvati možemo samo da nagađamo. To ne znamo, kao ni kolika je asimetrija između belih i rasutih glasova…kao ni tendenciju da li je i koliko beli glas sklon da se vremenom utiša. Moja (ne)zabrinutost je da će tokom vremena njegov protestni ton postati bleda senka prvobitne ideje i da će se od nje veoma brzo udaljavati.
Osim toga, najava masovnosti belog glasa pokazivanje je slabosti, slanje signala političkim strankama za traženje taktike kojom bi se ovi glasovi dozvali, nasuprot čvrstim apstinentima koje je nemoguće dozvati i sa njima kalkulisati.
Apstinencija je doslednija od belog glasa koji se lako može obojiti ili zacrneti. Beli glasovi su u najmanju ruku žalosni, kukavni. To je glas koji bi da bude poklič borbe u kojoj nikada neće učestvovati.
Apstinentima se prigovara da su odustali od sopstvenih interesa. To je potpuno tačno.
Kada bi se bolje razumeli ne bi jedni druge klevetali.
Anarhist negira predstavnički sistem i zato su ulica i internet područje njegove borbe. Ako je u sistemu onda nije anarhista. Izbori ih principijelno ne zanimaju, kao ni čitava maskarada stereotipova i poštapalica kojima se motiviše izlaznost.
Odustali smo od interesa zato što preziremo interes. Upravo je interes središte stranačkog okupljanja, dakle – spremnost da se proda, unovči, kapitalizuje na privrednom tržištu. I eto vašeg glasa kako kruni kukuruz i hrani korporativne ( deltine ) svinje. One jedino čuju vaš glas.
Od namere da srušimo sistem nikada nećemo odustati.
Spočitava nam se da smo neodgovorni, da skidamo brigu sa sebe…razne baljezgarije.
Uveravanja da su beli glasači intimniji sa politikom ništa mi ne znače. Više me uznemirava latentna isključivost prema aktivnim apstinentima za koje znam da su glasači koji su savladali lekciju iz zabluda i praksu belog glasa. Da im ne manjka ni volje ni odgovornosti. Da su svoju zabludu sa belim glasom ozbiljno promislili. Na beli glas se može gledati kao na razvojnu fazu na putu do apstinenta.
Svaki glas je alibi prljavim poslovima. Zato je više identiteta u apstinenciji nego u belim glasačima. Beli glas je formalistički pristup poretku stvari, obred vernika u demokratiju, samoprozvani politički faktor (apstinenti su ovakvu umišljenost u potpunosti izbegli) koji neće imati suštinskog uticaja na rezultate izbora. Maksimum njegovog dometa je neutralni posmatrač prilika.
Neodzivom se čuva vlastito dostojanstvo. Osim toga, vladajuću nomenklaturu više će zabrinuti apstinencija nego beli glasovi. Sa aspekta suočavanja sa posledicama stranke su više oštećene jer mogu računati na osipanje biračkog tela.
Veća je diverzija neglasati. Revolt apstinenata je mnogo suštanstvenije usmerenje.
Kompromisima je vreme isteklo, fantazmagorija demokratskih izbora isparila je.
Apstinencija je pisanje testamenta partokratiji.
Kako materijalizovati nelegitimnost izbora?
Anarhisti, alterglobalisti, anonimusi…odavno su na terenu. Pridružite im se.
Ako nam je svima potrebno postignuće, šta sprečava naše jedinstvo.
Da se razumemo, ne želim da zauzimam trijumfalistički stav prema belim glasačima niti se radi o obračunu sa opcijom belog glasa, naša želja mora biti da se utaborimo na istoj strani i da nastupamo u jednoj koloni. Ta mudrost nam je preko potrebna. Što je nas više politike će biti manje, političari će postati suvišni.
Fragmentirana dejstva su naša slabost. Naročito ne bi smeli biti suprotstavljeni.
