Nema ničeg neprirodnijeg od društva koje nije utemeljeno na prirodi.
Prirodnost je jedina ortodoksija. Život je najznačajnija pojava prirode kojoj pripadamo dušom i telom. Ništa ne nadilazi ovu pripadnost. Težnja da se specifičnije odredimo i lociramo, ogradimo i skučimo, dozivanje je teskobe. Pad u klopku koju smo sami pripremili.
Priroda je poredak par excellence. Ona je do vrha pun rezervoar svih naših potreba.
Pretpostavimo praistorijsku anegdotu nalazača zlatnog grumena, tehnikom slobodnih asocijacija. Zaslepljen svetlucavim sjajem biva potčinjen magijskom moći grumena… ubeđen je da poseduje nešto od izuzetne važnosti.
Kako je došlo do ovakve potpuno neosnovane fascinacije? Ako je priroda pun rezervoar svih naših potreba a zlata je manje nego peska, zemlje, vode, vazduha… onda je ispravno pomisliti kako je pesak prirodno važniji od zlata.
Kako je došlo do ovog nezamislivog, nerezonskog vrednovanja?
Ideja kao osnovno zlo ljudske prirode, prethodila je i ovoj zabuni. Ideje nisu ništa drugo nego antagonizam, u ovom slučaju antagonizam prirodnoj vrednosti je lažna vrednost.
Lažna vrednost je svaka vrednost koja nema smisla.
Na ovom primeru uočavamo kardinalne perverzije.
Pridavanje važnosti/značaja je primarna perverzija. Želja da posedujemo ono nešto iz korpusa ideje posebnosti je sekundarna perverzija. Samo posedovanje lažne vrednosti je tercijalna perverzija.
Ovaj perverzni trijas je vertikalna osovina iracionalnog razmišljanja ličnosti. Ona ima svoj društveni pandan.
Interes (apstrakcija kojoj smo dali značaj ) – prihod ( kao generator naše želje za viškom rada ) – kapital ( posed naše ekonomsko-finansijske fascinacije).
Društveni karakter određen je, u najvećoj meri, lažnim društvenim vrednostima ( uspeh, moć, autoritet, bogatstvo, slava…). Društvena osnova ima ekonomsko obeležje a novac kao njegovo merilo, meru opštečovečanske, transkulturne društvene “vrednosti”.
Obe osovine perverzije, i ličnosti i društva, nastoje da potčine prirodu gradeći distopiju u kojoj je računanje smisao bezličnog života. Ambis pogrešnog nasuprot vrelu dobara.
Logika prirode ustupila je mesto iracionalnom koje će je vremenom potpuno okupirati.
Oponašanjem onog što nismo stvaramo avetinjski svet mimo prirodnog. Virtuelnu realnost sačinjenu od naših potvrda da nešto jeste za nas značajno. Na ovom mestu iznova potvrđujemo pridavanje važnosti odnosno značaj kao primordijum matrice koja održava svet naših apsrakcija. Svet naših molestija. Ispunjenog željama i potrebama.
Do paradigme na kojoj smo gradili čovečanstvo do današnjeg dana ( praveći se da nam je razlog naše transformacije jasan ) došlo je jednostavnom fluktuacijom pažnje, preraspodelom pažnje sa prirodno bitnog u našu zamisao bitnog, time u novu konstelaciju tobože/nazovi uticajnog na našu sudbinu. Do zametka virtuelnog identiteta ili njegove nulte tačke u odnosu na koju bi se trebali emancipovati.
Kako bismo ovaj sentiment mogli dodirnuti, videti, čuti, osetiti na zadovoljavajuć način, izgradili smo mehanizam krcat zupčanicima unutar kojeg se ne može naći niti jedan koristan točkić. Izgradili smo strojeve unutar strojeva koji će sami sebe zdrobiti. Mašinsku spiralu koja se dimi iznutra, koja više ne ispunjava ni svoj osnovni uslov – funkcionalnost, već svoj apsurd – samoodrživost. Gradeći svoj imaginarijum, nova i nova protivrečja prirodi, stvarnost prirodnog je sve više gubila na značaju, sve dok nije postala stranost.
Protivrečje je ključna poenta sve naprednijeg društvenog haosa. Haosa u kojem su projekcije najnižeg reda važnije od bića koje se svelo na organsku energiju želje same. Naša referenca u odnosu na individualnost je da smo postali radilice vlastitim potrebama.
Potreba je dinamika distopije, neka vrsta softvera virtuelnog sveta koji servisira čitavu konfuziju…koji štancuje zakrpe ovoj konfuziji čineći je bezizlaznom.
Ukratko, ovo je hronika naše propasti.
Čovečanstvo je reklo što je imalo.
Rešenje nije uglavljivanje još jednog zupčanika u mehanizam koji je prevazišao sopstvenu logiku i strukturalnu održivost, nego u njegovoj rekonstrukciji, a društvenu stvarnost kao rasadnik potreba obuzdati u kultivaciji kompeticija i konkurentnosti za onim čega nam je priroda dala tako malo. Postepenim napuštanjem tržišnog poligona i svojine, novac će gubiti na značaju, stožer bankarstva biti do kraja obesmišljen, time i finansiranje rada i ekonomskih špekulacija da nema prosperiteta.
Rad je prirodno dobro i ne može se eksploatisati, može samo želja.
Samo izmena stvarnosti zasnovane na željama i lažnim vrednostima, oslobodiće nas od stega današnjeg životnog modela.
Uslov svih uslova povratku slobodi je poniženje ideala i diskriminacija fantazije koju nazivamo država. Ono što od nje preostane svesti na najmanji zajednički imenitelj (bezbednost, sigurost).
Ljudi na ulici znaju šta bi i kako bi. Ne trebaju im apsurdna ekonomska pravila robijašnice utilitarizma. Dobro stvara neupitne vrednosti, one ne nastaju ličnim koristoljubljem.
Elite koje nas tako očigledno dave u živom blatu ubeđivaće nas u suprotno. Imaće lepe priče, jasne vizije i ciljeve. Bez njih ne bi imali ništa, ni naša prava koja su samo maskota njihovim interesima. Na svaki naš izlaz postaviće kvaku 22. Pokušaće da nas zadrže u sobi sa ogledalima… ali, mi već znamo, problem nije u njegovom odrazu, u njegovim konsekvencama.
Problem su ONI.
Нема коментара:
Постави коментар