MI

Čovek je čoveku ideal.

Za ideal je potrebno dvoje. Bliskost. Koegzistencija.

Ideal se ostvaruje u dodiru sa silama ljubavi, lepote i dobra, u miru i zajedništvu bez kojih ideal nije moguć.

Drugi ne postoji da bih ja bio otuđen ili izgubljen u drugom, drugi je tu kao poziv mojoj prirodi i mom životnom poletu da proživljavam kroz drugog.

Sinteza onog u meni sa onim u drugome čini me celovitim bićem koje ne mogu postati u samoći.

Drugi je upravo onaj presudni, nedostajući odraz mene sa mnom samim, nevidljivim i neuhvatljivim mom pogledu. Onaj nedostajući deo mozaika celine.

Drugi je time određujući uslov i cilj mojem sopstvu i on mora biti moja dobra namera, kompas mog smeranja, umesto bića na koje nailazim slučajno.

Ukoliko i ja i drugi manifestujemo isti princip, naš svet je dobio novi podsticaj a do njega je dovelo novostvoreno “ Mi ”. Dva života imaju viši smisao uzajamnog “ Mi-bića ”.

Osloboditi se to znači prepustiti se, imati poverenja u ljude, osećati se sigurnim u ljudskim vezama, svoje ja predati u naše Mi... imati objektivnu samosvest, koju nikada ne bismo otkrili da je otkrivamo sami. Samosvest je zavaravajuća sve dok se ne objektivizuje, dok nas drugi ne upute na nas same samosvest je nepotpuna istina o nama samima.

Drugi su moja sinteza.

Tako bi mogao glasiti osnovni zapis nesebične prirode u našem genomu; posvećenost drugim ljudskim bićima, uzdizanje zajednice kao sveta dužnost, odgoj, međusobno ispomaganje i usavršavanje, to su mere u kojima se naša ljudskost realizuje. Učiniti druge ljude srećnim, biti im oslonac.

Sloboda je mogućnost izbora prihvatanja vrednosnih dužnosti prema drugima, osloboditi se samoživosti vlastite slobode i nezavisnosti u odnosu na tuđu slobodu i nezavisnost, njeni tereni za vežbu su vrednosni kriterijumi, solidarnost, komplementarnost, saradnja...

Sloboda je imperativni paradoks simetričnih relacija.

Čulnost za drugog je uslov svih uslova da se pojavi utopijski svet.

Životvoran, humani svet socijalnih koordinata, u kojem će se nastaniti zajedništvo jednakosti, ravnopravnosti i pravde.

Vrednosti ne deluju ukoliko nas sve ne povezuju na jedinstven način brige i jemstva jednih za druge, ukoliko ne čine naš zajednički, neraskidivi civilizacijski koren jednoizvornog sveta.

Jedino istinsko oslobođenje je otvaranje prema drugom. Drugi nisu naša pretnja već naša šansa.

Ja je hipotetično bez onog drugog. Egocentrizam nikada ne saznaje istinu.

Ja je moj zatvor.

Drugi su deo mene samog i moj korektiv.

Moja ličnost je simultano prisutna sa ličnošću drugog, kao i moja bit i njegova bit. Lubav i prijateljstvo su najbolji procenitelji korelacije moje biti i ličnosti. Moje ja i ja drugog ostvarilo je  Mi-biće koje može biti prijateljstvo, bratstvo, ljubav preko koje nam dolazi uspeh, gradimo dobra, i otvaramo nove mogućnosti.

Mi-biće ne kao naš zajednički presek već kao naša zajednička osnova, naše zajedničko poimanje i predstavljanje. Nadilaženje putem drugog.

U toj punoći su sve dopune mojim nedostacima.

Tako se moje postojanje određuje kao prisutnost, a ona unapređuje u življenje.

Na kraju i najvažnije, Mi-biće je za nas bez distance, ono je univerzalno prisutno.

Potrebno je da se predamo društvu da bi imali društvo, da bi društvo bilo zdravo ne smemo se u njemu izgubiti ili nestati.

Samo takvo predavanje bića koje ne iščezava stavlja nas u društveno korisnu poziciju.

Ostaje još da spomenem one koje me je sramota spominjati. Ko su oni???

Oni su jedan posto!

BLACK BOX OF POWER

Svo ljudsko nasleđe svedoči mučeništvo i nastojanje da se ono ovekoveči.

Strah. To je zaveštanje ljudskog roda u celini. U tom smislu, poslužiće mi kao delikatna nit vodilja razmišljanju o pravoj prirodi moći koju treba vratiti na mesto koje joj pripada, što ne bi bilo moguće bez pretenciozne namere da se izvrši paleo-psihološka rekonstrukcija na samom praizvoru ljudske vrste.

Da postoje zapisi crne kutije čovečanstva, uveren sam da bi nam prvobitna pećinska ilustracija otkrila prizor u kome je pračovek ukazao pomoć drugom pračoveku otklonivši mu strah od smrti. Pretpostavimo da je krznom utoplio dete u groznici ili da je ranjeniku vodom ispirao ozledu...da ih je to ozdravilo, učinilo srećnim, i zahvalnim, što je nekom od članova čopora bilo dovoljno za inicijalnu emocija-misao poverenja u isceliteljske moći, u specifičnost tog iscelitelja u odnosu na zajednicu.

Ova praiskonska individualizacija svesti ima za pouku da je moć nastala kada je jedno biće ukazalo pomoć drugom biću.

Moć je nastala prvim društvenim priznanjem sposobnosti da se odagna strah, time je izvršena prva predaja moći u ljudske ruke koja je do tada obitavala isključivo van nas samih.

Moć je darovana kao poverenje od strane zajednice, bila je nagrada kojom je biće izrazilo zahvalnost pod uticajem osećanja, zahvalnost koja se daruje sa radošću.

Dakle, osećanje bića kojem je ukazana pomoć je prosudilo – moć je vrednost. Moć je pružanje dobrobiti, ona donosi radost i blagostanje.

Apercepcija moći iz kamenog doba ukazuje nam da je istina ponekad, potpuno suprotna od onoga u šta verujemo. Pre svega od preovlađujućeg shvatanja moći kroz represivnu funkciju i u smislu vršenja nasilja, do raznolikih derivacija koje moć vežu za jezik kao glavnu determinantu ljudskog ponašanja i postulat vršenja moći.

Iz prikazane predstave kamenog doba možemo izvesti zaključak da moć nije u funkciji jezika, da je nastala u vreme spontanih glasovnih rakcija koje su imitirale instinktivne, opažajne, čulne doživljaje i da je zasnovana na iskustvu korisne usluge označitelja moći.

Suštinsko svojstvo moći je ulivanje poverenja prenosom veština i znanja – atributa moći koji su arhetipski potvrđeni u otklanjanju straha.

Enigmu moći prvenstveno treba odgonetati u kontekstu pružanja pomoći i pojmovima koji su od nje neodvojivi, kao što su: poverenje, zasluga, dobročinstvo, zaštita, sigurnost.

Važno je primetiti antropološku činjenicu, sila nije atribut moći.

Razvoj ljudske vrste odvija se kroz sazrevanje svesti o moći, nadmoći (domnaciji) i apsolutu (svemoć).

Moć je uvek u sprezi sa dobrim namerama, nadmoć je uvek dehumanistički akt, apsolut je stanje najveće energetske uređenosti svega u ničemu.

Moć i nadmoć su imanentne, apsolut je transcendentna.

Moć je načelno briga za drugoga dok je nadmoć egoizam. Moć je ljubav i saradnja, nadmoć je kontrola.

U međuljudskim interakcijama moć se uvek realizuje u ispunjenim očekivanjima onih koji ne poseduju moć.

Nemoćna da se suoči sa stvarnošću kada se pojavi nevolja nemilog događaja ili nesretnog slučaja, biće koje nije u stanju da se izbori sa stvarnim problemom u datoj situaciji, koje je ophrvano emocijama, koje oseća bol, ne uspeva da savlada strah, nije u podređenom položaju jer nad njim niko ne dominira niti upravlja, to je strana koja je postuliranjem moći dobila očekivano zadovoljenje u činu njenog dokazivanja od strane bića u kojoj je moć otkrivena.

Time moć postaje poziv označenog koji mora opravdati poverenje novim podvigom kako bi je analizant smatrao istinitom ne sumnjajući u dobronamernost označenog, jednako važi za akcije nadmoći koja je takođe imanentna pa su i njene akcije podložne arbitriranju između apstraktnog i realnog, bez sumnje u njen interes za dominacijom.

Za razliku od imanentne moći i nadmoći, u transcedentni apsolut se veruje.

Moć dolazi iz čoveka i predaje se od bića za biće kao dobro i ljudskost koje se nastavlja činiti, nadmoć se uvek stavlja iznad bića koje je žrtva njenog skotološtva.

Moć je humana vrednost, nadmoć je varvarsko negiranje svih vrednosti koje se temelji na idolopoklonstvu i prinošenju žrtve, bilo u službu crkvi ili državi, veri ili naciji, ili vrhovnoj telurskoj nadmoći – profitu.

Moć je u zaštitničkom odnosu prema stradanjima i žrtvi drugog bića, nadmoć je samoljubiva i uvažava samo sebe samu.

Moć je ovlašćenje čoveka od strane čoveka, čast koja se ukazuje zaslugama u zajednici, nadmoć je ovlašćenje čoveka nad čovekom.

Moć je ta koja je prva probudila sopstvo dok ga je nadmoć zbacila u pali svet masa.

Moć bira da istakne sposobnost pojedinca, nadmoć voli bezobličnu masu, da postrojava, da se maršira pod njenom zastavom, brojno stanje, čoveka u funkciji, tabu umesto istine, strahovladanje itd., itd.

Iako su i moć i nadmoć uvek lične, i da kao manjinske imaju zajedničku odliku da se ne prilagođavaju proseku, moć je uvek personalizovana, nadmoć je uniformnost koja je potekla iz istog plebejstva kojeg tiraniše i  porobljava.

Moć uliva nadu i poverenje, nadmoć seje strah i poniženje.

Dalje, moć ne traži saveze, kada je u grupi ona je uvek egzocentrično bratstvo za razliku od elitnih i kastinskih udruživanja koja su uvek društva zauzetih mesta čuvanih za nasleđe po krvnoj liniji.

Još jedna od ključnih razlika jeste i ta da je nadmoć unapred određena i privilegovana rodoslovljem, u slavu moći ide u prilog i to što se ona nesumnjivo ne vrši u ličnu korist niti u interesu ostvarivanja ličnih ciljeva.

Moć ne zna za interes.

Moć pomaže, i van konteksta pomoći je ne treba zloupotrebljavati.

Kao što se primećuje iz datih primera, moć ne počiva na prinudi nego na poverenju, ona se ne prisvaja već se zaslužuje. Moć je izražavanje humanizma. Ona ne ugnjetava, ona oslobađa. Moć je prva potekla u usret životu, opstanku zajednice, a ne protiv života. To je moć brižnosti čovekoljublja koja proganja strah a ne čoveka.

Pedigre moći potpisan je prestižom i nadmetanjem u umećima i veštinama, njen pečat jeste sociološko priznanje za vršenje specifičnih sposobnosti koje donose opšte dobro, zahvalnost dobrom delu čovekoljublja, toplini pružene ljudskosti.

Milje društvenog priznanja nadmoći su: titule, hijerarhija, posedovanje, vlasništvo.

Formalni začetak nadmoći odigrava se u umu koji je pridao važnost moći (videti “ Sveta krava, zlatno tele i zlatno runo ”) sa idejom da se preotme i poseduje ono što sam nema, za svrgavanjem moći i uspostavljanjem nadmoći – dominacije nad potencijalima koje sam ne poseduje.

Iz tog medijuma su potekle perverzije posedovanja, rivalstva, interesa… što je embrio zamršenih povezivanja i štetnih interakcija pogubnih po čovečanstvo.

Ono što je manihejska struktura straha i moći, to je manihejski odnos želje i harmonije u kojoj se  rastvara želja za vlašću.

Pračovek nas podučava da ne postoji volja za moć, nego potreba za zaštitom. Ne postoji nadmoć bez straha, nestane li straha nestaće i dominacije.

Onoga trenutka kada je bolesni um uvideo da biće kojem smo darovali moć ne može da ispuni naša očekivanja ( dete utopljavano krznom je preminulo, rana se zagnojila ) započelo je rušenje moći.

Volja za nadmoć je stvorila svoj totem, začetak verovanja i manipulacije ljudskim nesavršenstvom i neznanjem. Verovanjem u moć spasitelja van nas samih čovečanstvo je krenulo stranputicom njegovih metamorfoza.

Sve je poteklo iz jedne klice – iz potrebe da nas se zaštiti od straha, zazivajući čvrstu ruku autoriteta koja će nas voditi u budućnost, obećavajući bolje sutra koje se još nije dogodilo.

Iz te klice usađene u pra-svest straha i pokornosti, otac porodice razvio se u plemenskog boga i podstakao otkriće svevišnjeg. To je praskozorje nadmoći i religije, začetak verovanja u autoritete,  neupitne poslušnosti prema gospodu i njegovim zemaljskim predstavnicima.

Bog je nezakonito čedo mesija nadmoći, mesijanska inspiracija koja parazitira na neznanju, održavana na tankim nitima špekulacije, mistifikacije i demagogije.

Uslov za mir je čovek oslobođen straha, a bog je upravo osećanje straha, time i najštetniji izum ljudskog mišljenja. Nonsens kojem zahvaljujemo oprost grehova i umirujemo grižnju savesti.

Zaključak, ne ispaštamo grehe već strahove koje su nam ostavili za sobom naši preci, predajući ih pod tutorstvo psihopatama svetovne i duhovne vlasti/nadmoći.

U samom praskozorju ljudske vrste, kao pračovek, pozivam vas na revoluciju.

Osloboditi se od straha znači osloboditi se od pokoravanja.

Da naša budućnost ne bi bila još uzaludnija.