Svo ljudsko nasleđe svedoči mučeništvo i nastojanje da se
ono ovekoveči.
Strah. To je
zaveštanje ljudskog roda u celini. U tom smislu, poslužiće mi kao
delikatna nit vodilja razmišljanju o pravoj prirodi moći koju treba vratiti na
mesto koje joj pripada, što ne bi bilo moguće bez pretenciozne namere da se
izvrši paleo-psihološka rekonstrukcija na samom praizvoru ljudske vrste.
Da postoje zapisi crne kutije čovečanstva, uveren sam da
bi nam prvobitna pećinska ilustracija otkrila prizor u kome je pračovek ukazao
pomoć drugom pračoveku otklonivši mu strah od smrti. Pretpostavimo da je krznom
utoplio dete u groznici ili da je ranjeniku vodom ispirao ozledu...da ih je to
ozdravilo, učinilo srećnim, i zahvalnim, što je nekom od članova čopora bilo
dovoljno za inicijalnu emocija-misao poverenja u isceliteljske moći, u
specifičnost tog iscelitelja u odnosu na zajednicu.
Ova praiskonska individualizacija svesti ima za pouku da
je moć nastala kada je jedno biće ukazalo pomoć drugom biću.
Moć je nastala prvim društvenim priznanjem sposobnosti da
se odagna strah, time je izvršena prva predaja moći u ljudske ruke koja je do
tada obitavala isključivo van nas samih.
Moć je darovana kao poverenje od strane zajednice, bila je
nagrada kojom je biće izrazilo zahvalnost pod uticajem osećanja, zahvalnost
koja se daruje sa radošću.
Dakle, osećanje bića kojem je ukazana pomoć je prosudilo –
moć je vrednost. Moć je pružanje dobrobiti, ona donosi radost i blagostanje.
Apercepcija moći iz kamenog doba ukazuje nam da je istina
ponekad, potpuno suprotna od onoga u šta verujemo. Pre svega od preovlađujućeg
shvatanja moći kroz represivnu funkciju i u smislu vršenja nasilja, do
raznolikih derivacija koje moć vežu za jezik kao glavnu determinantu ljudskog
ponašanja i postulat vršenja moći.
Iz prikazane predstave kamenog doba možemo izvesti
zaključak da moć nije u funkciji jezika, da je nastala u vreme spontanih
glasovnih rakcija koje su imitirale instinktivne, opažajne, čulne doživljaje i
da je zasnovana na iskustvu korisne usluge označitelja moći.
Suštinsko svojstvo moći je ulivanje poverenja prenosom
veština i znanja – atributa moći koji su arhetipski potvrđeni u otklanjanju
straha.
Enigmu moći prvenstveno treba odgonetati u kontekstu
pružanja pomoći i pojmovima koji su od nje neodvojivi, kao što su: poverenje, zasluga, dobročinstvo,
zaštita, sigurnost.
Važno je primetiti antropološku činjenicu, sila nije
atribut moći.
Razvoj ljudske vrste odvija se kroz sazrevanje svesti o
moći, nadmoći (domnaciji) i apsolutu (svemoć).
Moć je uvek u sprezi sa dobrim namerama, nadmoć je uvek
dehumanistički akt, apsolut je stanje najveće energetske uređenosti svega u
ničemu.
Moć i nadmoć su imanentne, apsolut je transcendentna.
Moć je načelno briga za drugoga dok je nadmoć egoizam. Moć
je ljubav i saradnja, nadmoć je kontrola.
U međuljudskim interakcijama moć se uvek realizuje u
ispunjenim očekivanjima onih koji ne poseduju moć.
Nemoćna da se suoči sa stvarnošću kada se pojavi nevolja
nemilog događaja ili nesretnog slučaja, biće koje nije u stanju da se izbori sa
stvarnim problemom u datoj situaciji, koje je ophrvano emocijama, koje oseća
bol, ne uspeva da savlada strah, nije u podređenom položaju jer nad njim niko
ne dominira niti upravlja, to je strana koja je postuliranjem moći dobila
očekivano zadovoljenje u činu njenog dokazivanja od strane bića u kojoj je moć
otkrivena.
Time moć postaje poziv označenog koji mora opravdati
poverenje novim podvigom kako bi je analizant smatrao istinitom ne sumnjajući u
dobronamernost označenog, jednako važi za akcije nadmoći koja je takođe
imanentna pa su i njene akcije podložne arbitriranju između apstraktnog i
realnog, bez sumnje u njen interes za dominacijom.
Za razliku od imanentne moći i nadmoći, u transcedentni
apsolut se veruje.
Moć dolazi iz čoveka i predaje se od bića za biće kao
dobro i ljudskost koje se nastavlja činiti, nadmoć se uvek stavlja iznad bića
koje je žrtva njenog skotološtva.
Moć je humana vrednost, nadmoć je varvarsko negiranje svih
vrednosti koje se temelji na idolopoklonstvu i prinošenju žrtve, bilo u službu
crkvi ili državi, veri ili naciji, ili vrhovnoj telurskoj nadmoći – profitu.
Moć je u zaštitničkom odnosu prema stradanjima i žrtvi
drugog bića, nadmoć je samoljubiva i uvažava samo sebe samu.
Moć je ovlašćenje čoveka od strane čoveka, čast koja se
ukazuje zaslugama u zajednici, nadmoć je ovlašćenje čoveka nad čovekom.
Moć je ta koja je prva probudila sopstvo dok ga je nadmoć
zbacila u pali svet masa.
Moć bira da istakne sposobnost pojedinca, nadmoć voli
bezobličnu masu, da postrojava, da se maršira pod njenom zastavom, brojno stanje,
čoveka u funkciji, tabu umesto istine, strahovladanje itd., itd.
Iako su i moć i nadmoć uvek lične, i da kao manjinske
imaju zajedničku odliku da se ne prilagođavaju proseku, moć je uvek
personalizovana, nadmoć je uniformnost koja je potekla iz istog plebejstva
kojeg tiraniše i porobljava.
Moć uliva nadu i poverenje, nadmoć seje strah i poniženje.
Dalje, moć ne traži saveze, kada je u grupi ona je uvek
egzocentrično bratstvo za razliku od elitnih i kastinskih udruživanja koja su
uvek društva zauzetih mesta čuvanih za nasleđe po krvnoj liniji.
Još jedna od ključnih razlika jeste i ta da je nadmoć
unapred određena i privilegovana rodoslovljem, u slavu moći ide u prilog i to
što se ona nesumnjivo ne vrši u ličnu korist niti u interesu ostvarivanja
ličnih ciljeva.
Moć ne zna za interes.
Moć pomaže, i van konteksta pomoći je ne treba
zloupotrebljavati.
Kao što se primećuje iz datih primera, moć ne počiva na
prinudi nego na poverenju, ona se ne prisvaja već se zaslužuje. Moć je
izražavanje humanizma. Ona ne ugnjetava, ona oslobađa. Moć je prva potekla u usret
životu, opstanku zajednice, a ne protiv života. To je moć brižnosti
čovekoljublja koja proganja strah a ne čoveka.
Pedigre moći potpisan je prestižom i nadmetanjem u umećima
i veštinama, njen pečat jeste sociološko priznanje za vršenje specifičnih sposobnosti
koje donose opšte dobro, zahvalnost dobrom delu čovekoljublja, toplini pružene
ljudskosti.
Milje društvenog priznanja nadmoći su: titule, hijerarhija,
posedovanje, vlasništvo.
Formalni začetak nadmoći odigrava se u umu koji je pridao
važnost moći (videti “
Sveta krava, zlatno tele i zlatno runo ”) sa idejom da se preotme i poseduje ono što sam
nema, za svrgavanjem moći i uspostavljanjem nadmoći – dominacije nad
potencijalima koje sam ne poseduje.
Iz tog
medijuma su potekle perverzije posedovanja, rivalstva, interesa… što je embrio
zamršenih povezivanja i štetnih interakcija pogubnih po čovečanstvo.
Ono što je
manihejska struktura straha i moći, to je manihejski odnos želje i harmonije u
kojoj se rastvara želja za vlašću.
Pračovek nas
podučava da ne postoji volja za moć, nego potreba za zaštitom. Ne postoji
nadmoć bez straha, nestane li straha nestaće i dominacije.
Onoga
trenutka kada je bolesni um uvideo da biće kojem smo darovali moć ne može da
ispuni naša očekivanja ( dete utopljavano krznom je preminulo, rana se
zagnojila ) započelo je rušenje moći.
Volja za
nadmoć je stvorila svoj totem, začetak verovanja i manipulacije ljudskim
nesavršenstvom i neznanjem. Verovanjem u moć spasitelja van nas samih čovečanstvo
je krenulo stranputicom njegovih metamorfoza.
Sve je
poteklo iz jedne klice – iz potrebe da nas se zaštiti od straha, zazivajući
čvrstu ruku autoriteta koja će nas voditi u budućnost, obećavajući bolje sutra
koje se još nije dogodilo.
Iz te klice
usađene u pra-svest straha i pokornosti, otac porodice razvio se u plemenskog boga
i podstakao otkriće svevišnjeg. To je praskozorje nadmoći i religije, začetak
verovanja u autoritete, neupitne
poslušnosti prema gospodu i njegovim zemaljskim predstavnicima.
Bog je
nezakonito čedo mesija nadmoći, mesijanska inspiracija koja parazitira na
neznanju, održavana na tankim nitima špekulacije, mistifikacije i demagogije.
Uslov za mir
je čovek oslobođen straha, a bog je upravo osećanje straha, time i najštetniji izum
ljudskog mišljenja. Nonsens kojem zahvaljujemo oprost grehova i umirujemo
grižnju savesti.
Zaključak,
ne ispaštamo grehe već strahove koje su nam ostavili za sobom naši preci,
predajući ih pod tutorstvo psihopatama svetovne i duhovne vlasti/nadmoći.
U samom praskozorju ljudske vrste, kao pračovek, pozivam
vas na revoluciju.
Osloboditi se od straha znači osloboditi se od
pokoravanja.
Da naša budućnost ne bi bila još uzaludnija.
Нема коментара:
Постави коментар