Y
Bilo
ko da ste, kraljević ili prosjak, car ili govedar, Tesla ili Tinki - Vinki, Bananamen
ili čovek sa stilom, kada biste hteli da zavirite ispod sopstvene kože, šta god
vi mislili da jeste, susreli biste se u precima naše vrste.
U
izvesnom trenutku svi naši rođaci stopili bi se u jedno biće koje silazi sa
drveta u potrazi za hranom. To stvorenje nekada je posmatralo svet istim očima
glodara kojem je uspelo popeti se uz stablo, još davnije... izronilo je iz vode
mutno ugledavši kopno. U pradavnini postojalo je kao jedna ćelija, a njoj je
trebala čitava večnost da se objedini. Atom po atom, molekul po molekul.
Mi
smo jedinjenje, spojevi molekula, koji su spojevi atoma čiju strukturu čine klasteri
subatomskih čestica kvarkova i fotona koji se drže zajedno zhvaljujući
energetskim vezma. Mi smo čudesna živa energija, grandiozna svetlosna vibracija
čiji trag seže do samih zvezda.
Šta
bismo ugledali kada bismo se zagledali do samog kraja, kada bismo zašli iza
poslednje barijere, elektromagnetske frekvencije i svetlosnih vrtloga, iza one
poslednje demarkacije? Veliki prasak? Mir? Univerzalnu Svest? Jedinstven izvor? Sveobuhvatni duh? Kvintesenciju?
Štagod
da jeste to jesmo. Od samog početka. Izrasli smo iz te esencije. Dosta smo se
zavaravali da nije tako.
Ni
u jednom smislu misao ne može da donese zaključak o celini, zaista smo apsurdni
ako verujemo da može, međutim, to nije neuspeh misli koja proučava segmente, to
je proslava svesti koja nam je to posvedočila. Kojoj je to samoshvatljivo.
Ništa
ne postoji van svesti. Ne postoji sfera koja se nije otvorila. Svest je
nemoguće izvitoperiti. Palost sveta u nesvesno i mitove je aberacija posredovana lažima, naravno,
jasno je da nema gde drugo da se padne nego u laž.
Mi
smo jedan od bezbrojnih života u beskrajnom životnom toku.
"
Onoga dana kada nauka počne proučavati nefizikalne pojave, u deset godina
napredovaće više nego u ranijim stolećima svoje istorije ".
Manje
spiritualni/svesni umovi od Tesle nailaze na fizičku prazninu, ta praznina nije
samo semantička praznina u kojoj su sve naše reči pokopane, ona nije nama još
uvek neshvatljiva kosmička praznina bez koje ne bi bilo prostora za dinamiku.
Ni to još nije sva nevolja, ta praznina je tamna, ali ni to nije sve, ta tama
nije mrak našeg neznanja, mrak u kojem nema posmatranja/teorije.
Mračna
praznina je - ništa!
Pitam
se, da li je ništa ono krajnje "Mi"? Da li je moguće da sva potraga
završava u praznini, tami i ništavilu? Da je ništa naš konačni odgovor, da je
poslednja reč ništavilo. Još gore, ne samo da je ništavilo naš krajnji doseg,
ono podupire čitav Univerzum, ništa je ono izvorno, reč koja beše u početku,
kojom je sve počelo i kojom sve završava. Reč koja guta samu sebe.
Ne
čudi to što je nihilista zakleti neprijatelj smisla, bilo bi nerealno očekivati
od uma kojem je merenje način razmišljanja da prevlada prazninu, da je
transcendira. Mene nimalo ne čudi ovakav prazan i konačno ništavan ishod sveta
na koji je bačen nihilistički ekvilibrijum vela neznanja.
Najzad,
ja sam zakleti neprijatelj besmisla.
A
zbog čega smisao?
S.
W. Hawking tvrdi da "ako nas vanzemaljci posete, stvari se neće dobro
odvijati po nas, autohtono stanovništvo." Ima li on razloga za ovakvo
bajanje, ima li opravdanja da mu se veruje za to što civilizaciju napredniju od
naše nerazumno portretira kao neprijateljski raspoložene predatore. Koji je dobar razlog da se entiteti napredniji
od čoveka predstave kao monstrumi? S druge strane, šta će meni Vaš razlog kada
ja imam svoj svet, moju estetiku, moj doživljaj, moj pogled na svet, svoje
razloge? Ja u svojoj koži osećam drugačije od Hawkinga.
Zato
je dobro imati smisao, dobro je da razložnost ima gde da se
okonča u nekom razlogu svih razloga koji bi bez njega išli ad infinitum. Smisao ne može biti ništa tako glupo i ružno kao što
smo upravo čuli od čuvenog poznavaoca kosmosa. Kakvog smisla može biti u
nasilju i uništavanju? Smisao se prepoznaje po lepoti koja vam ozari život,
ispuni dušu. Oplemeni vas. Po trncima koji vam prođu telom, po suzi koja vam se
od radosti zacakli u oku.
Zašto?
To je pitanje koje je dobro najređe postavljati.
U
svesti je sve potpuno sjedinjeno, ništa nije jedno na štetu drugog.
Ništa
ne postoji nezavisno od svesti.
Svest
se ne može determinisati. Ne postoji sila, ni zakon koji može upravljati
svešću. Svest se ne može uslovljavati. Ona nema relacionu određenost. Svest
nije ni ko, ni šta, svest je van svake određenosti. Apsolutna percepcija kojom
je sve integrisano, interakcije i
transakcije više ne postoje, nestaje kauzalnosti, sva preplitanja stopljena su
u Jedno univerzalno jedinstvo.
Sve
što mi znamo je najlakše shvatiti kao informaciju koju uzimamo iz N dimenzije i
razmišljamo o njoj u N minus 1 dimenziji.
Nasuprot
znanju gde um i predmet znanja ostaju zauvek razdvojeni, svest integriše mene i
ono drugo. Ne možete voleti boga preskačući čoveka i ljudsko Biće, nešto
ozbiljno nije u redu sa relacijama onih koji sa jedne strane cmaču svešteniku
ruku a na drugoj strani uništavaju prirodu.
Bog,
to je idealna prilika za ćutanje. Mnogi su bili neoprezni i gubili razum na
ovoj temi.
Ens-ten-tini
Bilo
ko da si, Ti si pre svega Biće pa tek potom ti kao ti, osoba koja ustaje u
8:00, popije kafu, radi od 9 - 5, kopa kanale ili radi u Cernu, svejedno je ako
nemaš pojma ko smo mi.
Kakav
bio da bio, ti si oživotvoreno Biće. Ti si sada taj koji otkriva svet, koji
stremiš, koji težiš nečemu, koji imaš svoja htenja.
Mi
smo Ja tog beskrajnog Bića. Prepotentno
bi bilo pomisliti da smo mi sinonim za Biće. Ne, mi smo njegov izdanak, nikli
smo iz Bića. Našim životom mi smo procvetali Biće. Mi smo njegov integralni
deo, struna koja sada treperi, Biće je procvetalo novom generacijom.
Ti
si dobio samostalnost da razviješ svoj način, svoj pogled na svet, da ostaviš
svoj trag, da otisneš svoja iskustva, da budeš podsticaj onima koji dolaze za
tobom.
Ti
sada zastupaš Biće, sve tvoje pretke.
Biće
je nepresušan izvor svih nas, naš večni život.
Biće
je večna, ti si sadašnja egzistencija.
Biće
je nosilac postojanja.
Biće
je idealna interpretacija postojanja, kontinuum iskonske supstancije, organska
dinamika samog života. Mi smo aktuelnost beskonačnog, mi smo dejstvujuće SADA
Bića. Hegel bi rekao čovek po sebi, po rođenju, onaj koji tek treba postati
čovek za sebe, svojom ljudskošću. Tako sam ja Srbin po sebi, ali ja još nisam
učinio ništa dostojno čoveka čime bih opravdao svoju čovečnost. Pripadnost
naciji ne znači ništa normalno, baš narotiv, ukoliko držimo do normalnosti
isticanje svoje nacionalnosti mogli bismo smatrati devijacijom, mentalno
ograničenim pogledom na svet, govoreći o duhovnosti, mogli bismo reći da još
uvek nismo iskusili ništa vredno pomena. Nacionalizam je najniži nivo duhovnog
razvoja.
Svaki
nacionalizam nas čini anahronim i zaostalim.
Za
nacionalistu je razlika vrhovna vrlina, ono što ga razlikuje od drugih on proglašava
svojom superiornošću. Nacionalista zapravo zloupotrebljava etničko poreklo,
najozloglašenija zloupotreba nacije i nacionalnog jeste tribalistička
interpretacija harizmatskog firera jednog naroda koji govori jednim jezikom,
izabranog da gospodari svetom. Arijevska orijentacija koja je svet odvela u
pangermanski pandemonijum. A svest nije ni ko, ni šta, svest je stanje u kojem
postajemo sjedinjeni sa svojim Bićem i počinjemo živeti kao jedno sa svekolikim
životom.
Dva
rođena brata su dva čoveka čija je majka jedna, čovečanstvo je sedam milijardi
individua čije poreklo vodi koren iz integralnog ljudskog Bića. Vi ste individua
Bića, najkraće rečeno (rečima kojima baratamo u Nepojamno minus jedan
dimenziji).
Ljudsko
biće je jedno, Jedno je identitet Bića, srođeni smo u Biću, jedan je naš izvor,
uviđamo da smo u Biću svi isti. Zub jednako boli mene i muslimana tamne puti na
nekom drugom kontinentu. On podjednako želi da bude srećan kao i ja, zdrav kao
i ja. Mir i slobodu.
Biće
i dobro to je jedno shvatanje. Razumevanje je uvek objedinjavajuće jer i
ono je dobro.
U
zabludi je sve što misli da je autonomno.
Čovek
je bolji što više razlika obuhvata. Dobar sin svojim roditeljima, još bolji muž
svojoj ženi, najbolji roditelj svojoj deci. Biti dobar rođak svojoj porodici i
plemenu, živeti i raditi na čast svojoj naciji, sve je samo vežba za ljubav
prema čovečanstvu, za humanost. Nema smisla voleti svoju pravoslavnu naciju a
mrzeti muslimane, uzgajati mržnju prema crnoj puti.
Sloga
čovečanstva je važniji cilj od sloge među hrišćanima ili bilo koje religije ili
od sloge bilo kojeg naroda.
Ako
nema integralnog onda će biti ovog ili onog, više levog ili desnog, ideološkog
ili religijskog. Ako nema univerzalnih vrednosti, biće zla na sve strane. Dobro
je da što pre shvatimo Jedno kao sumu a ne kao redukciju čoveka.
Dobro
je kada smo jedinstveni, najbolje je kada smo Jedno.
Biće
je ono što nam je zajedničko, što nas čini braćom i sestrama.
Jedno
govori o istosti - o Biću koje je lepotom proslavilo šarolikost svih boja, sve
naše razlike, pomirilo sve naše stavove, objedinilo sve nesloge, učvrstilo sva
uverenja... sjedinilo sve ideale.
Biće
nema rasu, anacionalno je, bez tradicije je, nema svoju religiju, nema svoju
ideologiju, zato u njemu nema ni mržnje, kajanja, straha, optuživanja, krivice.
Biće
je potpunost/punoća postojanja, kaljena golim iskustvom.
Sve
nam je u Biću.
Biće
je naša jedinstvena referencija. Biće je naš univerzalni sadržaj, ono nije samo
inegrisana drugost, Biće je svi tvoji preci ( prasveta ), promenilo je
bezbrojne životne oblike krčeći put prema tebi, da bi stiglo do tebe, da bi
danas bilo Ti. Ti si njegova krajnja tačka.
Biće
je ono koje postoji pre nas, oduvek, od počela. Koje zna sve što se moglo
saznati, nastalo od naše kosmičke klice.
Biće
postoji, a ti jesi. Tebi je dalo priliku da budeš ovde u svetu sada, da ga
vidiš, osetiš, upoznaš.
Učiniš
boljim.
Biće
je suma, ne pukog sabiranja nego suma stapanja sveg života. Samoobnavljajućeg
života.
Egzistencija koja prethodi
esenciji, to je smisao
evolucije, život u prazno je egzistencija u kojoj je izostala esencija. Puko
ponavljanje genetske matrice. Možete prokockati svoj život, Biće ne možete
prokockati. Biće je naša istovetnost. Ono nije ni svemoćno, ni sveznajuće, ali
je ostvareno!
Biće
je sažimanje postojanja i života koje se ne može ukalupiti, polarizovati, i
nije dihotomno, predavanje u kojem se niko ne gubi jer se ne može gubiti
sumiranjem, sjedinjenjem, stapanjem.
Ništa
nas više ne može razdvojiti.
Ni
jedan oblik života nije izgubljen.
Smrt
ne postoji za Biće.
Da
se razumemo, Vi; glavom i bradom, po imenu i prezimenu, kao i ja, mi se ne
reinkarniramo, mi nemamo svoj životni ciklus i priliku da živimo u nekom drugom
telu, naš život okončava stapanjem u Biće.
A
vi, vi ste neka nova kombinacija izvučena iz genetskog pula. Sada vreme računa na vas u ovom trenutku. Vi ste
dobili priliku da poboljšate i unapredite ovaj svet.
Ti
si na redu da budeš JEDINSTVEN, da se razviješ, da se probudiš u svetu, da
kulminiraš Biće.
Ti
si sveža krv Biću koje te je iznelo na svetlost dana.
Što
se više udubljujemo u život ljudskog bića to smo duhovniji. Tog osećanja kod
mene nema dok listam stranice najkrvavije knjige. Ne prožima me oduševljenje.
Nema biofilije.
Kada
smo svesni svog Bića, tada smo u miru sa sobom i u saglasju sa čitavom
prirodom. Tada smo svesni da je sve, a kako drugačije, jedno s drugim povezano.
Imati
uporište u Biću je imati uporište u životu, imati integritet, biti čitav u
skladu sa svetom koji je našao mesto za nas.
Divim
se Biću.
Ono
zna sve o nama.
Nema
ničeg što mu je nepoznato, ni jedne nezgode i nevolje, prešlo je i preletelo
svaki pedalj zemlje i neba, preplivalo sve vode, savladalo glad i žeđ, izborilo
se sa sušama i poplavama, sa zarazama, kugom i kolerom, velikim boginjama,
izdržalo ekstremne hladnoće, pretrpelo je svaku bol i muku od nemila do
nedraga, ranjavano je i oporavljano, razbolevalo se i ozdravljalo, prevalilo
toliki put i nije posustalo, da bi danas postalo baš Ti koji sada ovo čitaš.
Bakterija
je naučila ćeliju, ćelija je naučila tkiva, organi su naučili organizam... riba
je naučila vodozemca... daleki preci su naučili naše pretke, oni su naučili
naše roditelje koji su naučili nas, da mi učimo našu decu.
Savladalo
je svetove tokom miliona godina, brojne probleme i neprijatnosti koje ne možemo
ni da zamislimo, i dalje se razvija, a mi smo ti koji nastavljamo dobrim
tragom, pozvani da učimo, da otkrijemo i pronađemo novo i bolje, da unapredimo
i uzvisimo.
Da nastavimo tok, da ga ne
zaustavljamo, da istražujemo i otkrivamo nove svetove.
N-1
Mi
smo skladna i harmonična ćelijska zajednica koja je evoluirala združenim
snagama tokom milijardi godina. Čudesni suživot 50 - 70 triliona ćelija, složno
sadejstvo 150.000 proteinskih delova koji besprekorno sarađuju.
Da
bismo bolje razumeli ko smo zaista, neophodno je da upoznamo sebe iznutra, našu
fiziologiju, šta je to što je za nas dobro i loše. Moramo zaći iza našeg ega,
upoznati naš samorazvijajući biološki um, znanje koje nas štiti kao vrstu,
način na koji funkcioniše naš život i način na koji se menjamo.
Odavno
smo prisutni, i pre našeg rođenja.
Mi
smo tok, mi smo proces, mi smo čovečanstvo više nego što smo čovek, Univerzum
više nego što smo ja.
Šta
je dobro za ćeliju?
Ono
što je dobro za organizam/celinu. Šta je dobro za čoveka? Ono što je dobro za
prirodu čiji smo deo. Čist vazduh, čiste vode, zdrava zemlja, zdravo okruženje,
zdrava hrana, lako dostupni energetski izvori.
Evolucioni
princip se ogleda u najboljoj nameri prema celini. Prirodi je inherentno ono
što poboljšava celinu i što se može upotrebiti za opštu dobrobit, sve što uz
minimalni utrošak energije daje maksimalni rezultat i povećava naše šanse za
opstanak i razvoj u blagostanje. To nije dominantna tendecija evoucije već
jedina njena tendencija. Daću sve od sebe da ukažem na prirodno stanje i dokažem
da je savremeno društvo u suprotnosti sa prirodnim stanjem.
Mi
kopiramo i širimo naš kulturni, naučni, i svaki drugi uticaj, ideje, misli i
stavove, po tome merimo koliko smo uspešni. Prenos se obavlja oponašanjem
uzora, verom, poštovanjem, kulturnim i uticajem tradicije, politikom,
medijima... a odabir ideja vršimo vrednovanjem.
Dakle,
nije problem znanje - neznanje. Prvo i osnovno pitanje za svaku ozbiljnu filozofsku
raspravu je: "Koje vrednosti zastupate?".
Evo
primera, citiraću dva debilna remek-dela, krajnje psihopatska mema, renomiranog
oxfordskog, potpuno prolupalog Master Kalabastermajnda Richarda Dawkinsa:
"...
nemilosrdna sebičnost dominantna osobina koju treba očekivati od svakog
uspešnog gena."
"Bezuslovna
ljubav i dobrobit vrste kao celine su pojmovi koji u evoluciji jednostavno
nemaju smisla."
Socijaldarvinizam
je psihopatska teorija krvavih gubica i
kandži (parafraziran Alfred Tennyson), strategija sa nultim zbirom vođena
impulsom da može biti samo jedan.
Timothy
M. Lenton misli sasvim drugačije, on nas uči da je za evoluciju potrebna
saradnja.
(
Gaia and natural selection, Nature Vol 394/30 July 1998 ).
Celularni
biolog Bruce H. Lipton sravnjuje sa zemljom darvinističke mitove objašnjenjima
koja jasno potvrđuju da je evolucija "bazirana na saradnji i
zajedništvu", a to su vrednosti na kojoj ćemo graditi novu paradigmu, to
je filozofski pristup nauci na koji nas je prvi usmerio Werner K. Heisenberg, Indijanci pre njege, Vede i Upanišade
pre svih.
Nasuprot
nauci koja je razvaljivala celinu, pravi smer nauke je integrativan, holistički,
celovito razumevanje sveta.
Sveopšti
dijalog informacija, svo procesiranje, sve se susreće, integriše, i postaje
jedna svest.
Mi smo ono što vrednujemo.
Mi
smo privremena individuacija Bića koje je od početka života. Nasledili smo sva
njegova znanja i umeća. Biće je milion puta bilo žedno i milion puta odbilo da
pije neispravnu vodu. Kako ono to zna?
Milijardama
godina akumuliralo je znanje. Počev od prometejskog fotona koji nam je doneo
svetlo sa izvora, svetlost je ona koja budi i koja prenosi informaciju i energiju
neophodnu da se stvore elektroni i protoni koji će se spojiti u atome; kiseonika, vodonika, ugljenika... za nas je
posebno bitan ugljenik koji ima veliku valenciju (lat. valentia - moć ili
kapacitet, valere - vredeti) spajanja sa drugim atomima od kojih će nastati
molekuli.
Na
ovom mestu izdvajam ključnu reč - VALENCIJA!
Atom
ugljenika je osnov većine molekula zbog svoje velike valencije i fleksibilnosti
da gradi organske spojeve bez kojih ne bi bilo života.
Života
koji je apsolutna, vrhovna, univerzalna vrednost. Koje Hawking nije svestan.
Miler-Jurijev
eksperiment i njegove moderne replike modifikovane UV zracima potvrdile su
nastanak ne samo prekursora aminokiselina (formaldehida u originalnom
eksperimentu) već i preko sedamdeset aminokiselina, formamid koji je prisutan u
svemiru, te genezu osnovnih masti i više od dvadeset potencijalnih načina
nastanka jednostavnih ugljenih hidrata ( treoza i eritroza, riboze i
deoksiriboze npr.), purinskih i pirimidinskih baza, osnovnih gradivnih blokova
RNK i DNK.
Bez
obzira šta na to kaže abiogeneza, da li je prva aminokiselina nastala na Zemlji
ili je došla meteorom sličnom onom palom u Australiji u blizini grada Murčisona,
svi uslovi za nastanak ćelijske membrane i prve molekule katalitičke RNK bili
su uspostavljeni, Biće je nastajalo određenim redom: izvor, kvantni prenosioci sile ( pre svih gluoni
i fotoni koji su prenosioci jakih elektromagnetskih interakcija ), atomi,
molekuli, jedinjenja... Posmatrajući mikrosvet koji je izgradio naš makrosvet,
mi smo na ovom nivou elementarno biće.
Sledeća
na redu je ćelija.
Ćelija
je monada, najjednostavniji od svih univerzuma. U samoj ćeliji vladaju
kosmički, fundamentalni zakoni prirode. Zapravo, upotrebiću reč koje se mnogi
plaše - Anarhija! Bu! u ćeliji vlada termodinamička Anarhija. Dža! Anarhija je
imanentna prirodnom stanju.
Zašto
haos? Zato što haos pruža neograničene mogućnosti, za razliku od sistema koji
drže sve pod kontrolom.
U
principu, proteini ne mogu biti funkcionalni ukoliko nisu ispresavijani, odnosno,
ukoliko nemaju 3D strukturu koja treba da targetira određenu formaciju kako bi
došlo do interakcije. Verovali ili ne, ne postoji zamisao ili nacrt po kojem se
to dešava. Ne postoji gen kojim je determinisana konfiguracija, kojom se
diriguje kretanje ili komanduje transport proteina do svoje odredišne mete. U
citoplazmi se sva ova kretanja odvijaju spontano, haotično, nesavršeno, pa ipak
svaki ključ pogodi svoju bravu, pod tačno određenim uglom, i dovoljan broj puta
da proizvede specifičnu biohemijsku reakciju bez koje se život ćelije ne bi
mogao odvijati.
Ovo
nas dovodi do zaključka da je prvi praktični princip prirode: slučajnost, bezbrojne mogućnosti iz kojih nastaju
čuda.
Priroda
je najzamršenije stvari prepustila najjednostavnijim rešenjima. Neka pulsira,
teče, neka se prepliće, neograničeno umrežava, misli i kreira na svoj biološki
način. To priroda neprestano čini, beskrajno kombinuje, pretresa i preispituje
tragajući za boljim. Nema ničeg zbunjujućeg u tome.
Međutim,
život je isuviše dragocen da ga tek tako prepustimo slučajnostima i
nuspojavama.
A
naročito slepom umovanju.
N-1
formula nam ne govori samo o tome da moramo priznati da ne znamo sve, već i o
tome da nikada nećemo znati sve. Žalim slučaj, tako se svet razotkriva.
Kroz
svaki kvadratni centimetar našeg tela u svakom trenutku brzinom svetlosti
projuri 50 milijardi neutrina, neometano, kako kroz zvezde, tako i kroz nas,
granitne stene ili pihtije.
Ne
znamo šta oni rade.
Možda
su u funkciji domena koji to zna?
To
što nismo našli gen i nemamo odgovor na pitanje kako dolazi do savijanja
proteina i čime je vođen do ciljnog mesta još uvek ne znači da se ti procesi
volšebno pojavljuju iz haosa, niti da ih izbacuju kosmički talasi koji nas
zapljuskuju, to samo govori o našim slepim opservacijama, o tome kako vidi um
bez svesti, o znanju koje je fascinirano delimičnim, o nauci koja se
oduševljava unutar fragmenata odvojenih od celine, o tome da biolog fokusiran na
biološko zaboravlja da nas je do pojave života doveo kvantni svet i hemija, u
kojima se nalaze subgenetski odgovori. Priroda funkcioniše kao mreža, sve je
povezano jedno s drugim, sve je umreženo. Način na koji smo se razvijali je
takav.
Ne
može gen da upravlja procesima koji su pregenetski, hemijskim procesima i jedinjenjima
koji su omogućili uslove da ga ćelija kreira. Gen je nastao tako što su se
molekuli koje zovemo nukleotidi jedinili, razvojni put je vodio od hemije do
gena i epigena, iz te tvrdnje ne možemo pretvoriti gen u entitet koji upravlja
svojom kreacijom. Suvišno je reći da gen predstavlja iskorak na višu ravan
evolucije.
Evolucija je sve samo nije protuslovna. Toliko
možemo znati iako nikada nećemo rešiti enigmu njene postupnosti. Tu nam pomoći
nema i ne trebamo patiti zbog toga, evolucija ima svoj plan, čvrsto ga se drži
i, srećom, čovek taj plan ne može osujetiti.
Tom agendom se ne može manipulisati. Zapravo,
može, ali na najveću štetu manipulatora.
U
zabludi je sve što je van celine.
Smisao
je univerzalni kod.
Smisao
je najbolja perspektiva.
Života.
Koji
je nosilac svih vrednosti.
Fusnota: nekoliko
zanimljivosti iz sveta nauke koja traga za odgovorom na pitanje Ko smo svi mi?
Ljudski
organizam funkcioniše zahvaljujući 150 000 različitih proteina, neki od njih su
enzimi, drugi su bitni za prenos signala i komunikaciju unutar i van ćelije,
neki čine citoskelet, neki od njih čine naš imuni sistem... uglavnom: svi proteini su polimeri izgrađeni od 20
različitih amino kiselina.
Gen
je šematski plan, nacrt ili blueprint
koji sadrži precizno definisana uputstva po kojima se izgrađuju proteini.
Naučna paradigma je glasila: jedan gen za jedan protein, dakle, isprva se
očekivalo da ljudski genom čini 150 000 gena.
Era
genomike (sufiks omika znači sve,
potpuno, ompletno) donosi nam novu, holističku definiciju gena kojeg danas
smatramo potpunim segmentom hromozoma sposobnim da stvori funkcionalni produkt,
bilo proteina ili funcionalnu RNK molekulu. Oko 10% ljudskih gena za konačan
produkt ima RNK molekul, ribozomske, transportne i male nuklearne RNK molekule.
Potpunim segmentom smatra se sekvenca koja obuhvata i kodirajući i regulatorni
otsečak gena.
Projekat
sekvestrovanja DNK molekule, genomika u užem smislu, Human Genom Project, na opšte iznenađenje svih, 2004 godine otkriva
da je dešifrovanje ljudskom genoma završeno i da je identifikovano ukupno 22
287 gena. Na inventaru humanog genofonda otkrili smo manjak od svega 127 713
gena. Da, moguće je, moguće je da nauka greši, moguće je da dvostruki dobitnik
Nobelove nagrade omane u proceni.
Danas
znamo da humani genom broji oko 32 000 gena, crv 18 266, slačica 25 705, kvasac
nešto manje od prosečnog patriote koji će već naći načina da ovaj projekat
postane njegovo intelektualno vlasništvo.
Saznali
smo i to da kodirajući segment genoma sačinjava manje od 2% ukupne dužine DNK,
da dužina humanog genoma iznosi tri milijarde baza, što je ravno zbirci od 1000
knjiga od kojih svaka ima 1000 stranica ispisanih sa 3000 slovnih znakova.
Saznali
smo da humani genom sadrži 1878 gena kojima ne znamo funkciju, 1015 RNK gena,
kao i da posedujemo veliki broj pseudogena (ne funkcionalnih, ne produktivnih),
inaktivnih gena koji se ne prepisuju. Više od 95% genoma čoveka čine
nekodirajuće sekvence DNK.
Komparativna
genomika otkriva nam podjednako interesantne stvari.
Recimo,
genom šimpanze ( Pan troglodytes )
pokazuje razliku u odnosu na humane DNK sekvence od svega 1,24%. Veoma su
zanimljiva poređenja eukariotskih genoma nekih vrsta koje su od nas udaljene
preko 400 miliona godina, kao što je žaba ili miš koji u eksperimentalnim
laboratorijama ima status čoveka u malom
( mini human ). Genomska sličnost nas
i miša je preko 80%. Miss Piggy, Naše Supruge, Mini Maus i komšinica, jesu vrlo
lepe svaka na svoj način, bez obzira na ogromne fenotipske razlike među
vrstama, međutim, one su vrlo slične gledano kroz prizmu genomike.
Čemu
ova fusnota, jer sigurno nije o tome da naučnici greše?
Smisao
je u otvorenom kodu, u permagenetskom, open
source, kosmološkom kodu kojim Biće diverzifikuje svoj/naš genofond, u otvorenosti za drugo i
drugačije i svime što nas može unaprediti.
Raznovrsne
vrste i kulture ugrađene su u naše Biće, ono je obogaćeno time što se
integrisalo sa drugim vrstama. Čovek je generlista, sve jede, nije izbirljiv
kao specijalisti, otporan je, podnosi sve vrste klimatskih uslova, uspeo je da
preživi na svim staništima.
Nema sumnje u njegovu
valenciju.
Autopoiesis
Evolucija
nije naumila prirodu, priroda je ta koja je naumila evoluciju kao svoju
strategiju po kojem se sav život razvija, neprestano usavršava i traga za
savršenstvom.
Ćelije
su stvorile odnos koji razvija više od ćelije, novi život koji se ne može
stvoriti sam od sebe.
Mi
smo oličenje suživota.
Raznorazne
vrste i kulture ugrađene su u naše biće. Membrane su stvorile uslov za pojavu
zasebnih partikula, inače, složenih bioloških struktura, praklica kao što je
mitohondrija koja je razvila sposobnost ćelijskog disanja, način da sama stvori
jedinjenje koje skladišti energiju - ATP, enzime Krebsovog ciklusa, ima svoje
subjedinice - ribozome u kojima se sintetišu proteini, i svoju vlastitu
mitohondrijalnu DNK. Nju je obuhvatila neka arheja u vreme kada se u atmosferi
pojavio kiseonik, momenat pojave jednoćelijskog organizma označava sredinu naše
evolucije.
Ovaj
jednoćelijski organizam je razvio sisteme za komunikaciju, metabolizam, deobu,
i pronašao način da kreira višećelijski organizam, koji je sa svoje strane
razvio sposobnost diferenciranja ćelija, polnost i polno razmnožavanje kojim se
otvara novi svet beskrajnih mogućnosti, diverziteta i specijacije. Seks nije
puka razmena genetskih informacija, seks je primitivna kreacija života.
Nabrajanju
nema kraja, ćelija je stvorila Biće u kojem je sažet sav život, sva naša
iskustva i znanja.
Ono
što je najpostojanije u nama je najveća vrednost života, to nisu besmrtni geni
ili šta slično što bi se reklo na prvu pomisao već harmonija, životni sklad,
usklađenost naše unutrašnje sa spoljašnjom prirodom čiji smo deo. Jedinstvena,
smislena, kompaktna ćelijska zajednica u kojoj svaka pojedinačna ćelija ima
ravnopravan status.
Ljudsko
biće je saglasnost, harmonija različitih principa koji utiču jedni na druge.
Ono što ih povezuje je zajedničko dobro.
Izgradnja
opšteg dobra je najbolji način suživota.
Svi
ti različiti mehanizmi ugrađeni su u naše Biće, svi smo ih manje ili više svesni,
redovno ih zaželimo svojim najvoljenijima i prijateljima svakog 31. decembra i
na njihov rođendan. Reč je o zdravlju. Ili, o nama manje poznatom stanju koje
nazivamo homeostazom, o ekvilibrijumu energija našeg unutrašnjeg i sveta koji
nas okružuje.
Možda
je nekima važno skrenuti pažnju, energija homeostaze nema nikakve veze sa
libidom i sličnim frojdističkim ego tripovima/misinterpretacijama ljudske
prirode.
Posmatrano
na nivou ćelijske zajednice, zdravlje je ravnoteža: energije, vode, kiseonika,
ugljenih hidrata i pH vrednosti.
To
konkretno znači da život već na ćelijskom nivou razlikuje dobro od zla. Našem
Biću, dobro je samo po sebi jasno. Energetski utrošak - nije dobro, energetski
dobitak - dobro je. Gušimo se kada nemamo vazduha, kopnimo bez vode, hladnoća i
vrućina nas dovode u stresno stanje. Loše je sve što remeti harmoniju.
Zlo
je protiv života, ono što ćelija oseti da je za nju nezdravo, tj. ono što boli,
pravi distres, troši resurse, energiju, kiseonik, ugljene hidrate... zlo je ono
što ima poražavajuće posledice po sam život. Priroda nam želi dobro, osećamo
bol da ne bi ponavljali greške koje nam škode, da izbegnemo radnje, akcije ili
ponašanje koje nam pričinjavaju bol. Prirodna selekcija nas uči kako da
opstanemo i povećamo svoje šanse za napredak. To je etično od strane prirode
koja je naš domaćin. Priroda nam poručuje da ponavljamo samo dobre aktivnosti
(dobronamernost prirode), kada osetimo bol njena poruka je da prekinemo s
aktivnostima koje su dovele do boli.
Najvrednije
u nama je život. To je lekcija broj jedan kojoj nas priroda uči. Dobro je
usađeno u biološko. Herbert Spencer je prvi koji je to oštroumno primetio i
uveo evoluciju u etiku, hvala mu na tome.
Sa
stanovišta ćelijske zajednice koju udružuje optimum, razmena energije je dobro,
ometanje homeostaze oduzimanjem energije je loše. Što razboleva, loše je, dobro
je sve što deluje ozdravljujuće. Ono što boli nije dobro, dobro je ono što
prija.
Tenzin
Gyatso, četrnaesti Dalaj Lama, kaže da je sve što trebamo činiti držati se
maksime psihološkog hedonizma, da je sva mudrost u tome da izbegavamo patnju i
da biramo ono što nam prija. Tako misle i greše, mnogi evolucioni etičari i
filozofi morala. Jeremy Bentham je želju
za sopstvenom srećom nazvao Prvim
zakonom prirode.
Nikada
ne bismo evoluirali i nikuda ne bismo dospeli da smo samo izbegavali bol ne
težeći da razvijemo dobro, da se prirodna selekcija odvijala između
zadovoljstva i bola, optimuma i pesimuma, da je to naš osnovni životni program
zapali bismo u pat poziciju, u evolucionoj niši iz koje ne bi mrdnuli dalje od
paramecijuma. Cilj nije niša, već napredak.
Evoluciona
poruka sa ovog razvojnog stadijuma, metazoe, je da ono što čini dobro zajednici
ćelija jeste dobro i svakoj pojedinačnoj ćeliji, to je mudrost povratne sprege
naše homeostaze, i evolucijski proces koji nas je definisao.
Najbolja
prirodna strategija je ona koja maksimizuje opšte dobro.
Saradnja
se izdvaja kao najjači podsticaj zajedničkog dobra, usaglašenost postaje novi
veliki napredak, a ZAJEDNO modus koji sveobuhvatno daje najbolje rezultate; jače, zdravije, naprednije Biće. Sada nam
postaje mnogo jasnije da evolucija jeste uspon ka vrednostima. Kristališe se
suština Bića u vrednosnom smislu, Mi smo organsko jedinstvo života, mi smo svi
Jedno u Biću, naš biološki um spoznao je prve vrednosti. Jedinstvo, jednakost,
i harmoniju. Ono što nas drži zajedno, mora biti dobro, mora biti vredno, i
jeste vredno sve što nas spaja i ujedinjuje.
Biće
i DOBRO to je jedno shvatanje.
Razumevanje
je uvek objedinjavajuće kada god je dobro.
Život
nema nezdravih potreba. Sve što ga nastavlja, usavršava i čini boljim je dobro
za život. Dobro je prirodna motivacija, zlo je sve što ometa naš život i naše
okruženje.
Kada
govorim o našem Biću govorim o životnoj zajednici.
O
onom što je izvorno prvo i najčistije.
O
prvobitnom jedinstvu koje je suštinski evolutivni proces i pokretač svakog
svrhovitog ponašanja.
Ovim
želim reći da saradnja uzdiže egzistenciju/postojanje na viši evolutivni nivo,
da je osećanje zajedništva i bliskosti najsnažnije osećanje preživljavanja i
biološkog jedinstva.
Naime,
da ljudsko društvo, niti počinje sa podelom rada niti je podela rada dovela do
produktivnosti, niti da je civilizacija prepoznala šta je svrhovito.
Usputni komentar: naše Biće ne
određuje rad, još je veća budalaština reći da podela rada unapređuje ljudskost.
Ono što nas je održalo u okruženju su trans-interakcije podele dobara, to što
smo nesebično delili resurse, hranu, vodu, zemlju, stanište, sklonište,
zdravlje, lek, saosećajnost, pažnju, brigu, što smo se uvek oslanjali jedni na
druge, što smo se starali jedni o drugima i ispoljavali empatiju, solidarnost,
slogu, prijateljstvo, i Ljubav.
Najmoćniju
silu privlačenja u Jedno.
Saradnja,
udruživanje, sinergija, to je ono što nas je odredilo u presociološko vreme,
pre nego što su se naučnici zavalili u fotelje i počeli da prepravljaju
ontologiju u skladu s sopstvenim neznanjem, s onim što su pogrešno prepoznali
kao određujuće za našu prirodu: lični interes i unapređenje ličnog dobra,
nemilosrdnu borbu svih protiv svih i opstanak najsposobnijih. Opstanak nije
sinonim za borbu!!! već za saradnju.
Oštrinom
svojstvenom zlim ljudima koje zovemo pizdama, Ludwig von Mises pravi promašaj
koji se u odnosu na ljudsko društvo meri milionima godina, ističući da je rad,
podela rada i poizvodnja transformisala ludsko biće u čoveka. Podela rada/zaduženja nastaje u sedalačkim društvima koji
se bave poljoprivredom i stočarstvom u kojim dolaze do izražaja sposobnosti,
moć znanja i veština od vitalnih važnosti za zajednicu, moć za koju će egoisti
zatražiti povlastice, insistirati na sopstvenoj značajnosti, pokazati zanimanje
za status, i uvesti sve ostale egocentrične poremećaje u civilizaciju.
Čak
ni tada, podela rada nije proizašla iz saradnje među ljudima, odnosno iz dobrih
pobuda, već je bila pandan piramidalne diferencijacije ljudskog društva, kao i
težnje ka ugodnošću, komforu i sreći, čime je stvoren ambijent koji neumoljivo
raslojava prirodnu jednakost ljudi.
Ljudskoj
prirodi su izvorne harmonija i blagostanje koje smo imali milionima godina pre
pojave želje za sredstvima proizvodnje na ovom svetu.
Zajedništvo
je vrednost koja nam je dala ne samo snagu i hrabrost da savladamo zver bržu i
snažniju od svakog pojedinca među nama i da savladamo zadatke koje sami ne
bismo mogli, zajedništvo čini našu zajednicu složnom i stabilnom. Timski rad a
ne podela rada, učinio nas je ljudima većim od svake egoističke, narcisoidne,
makijavelističke mizerije.
Smisao
svakog odnosa je vrednosno stanje ZAJEDNIŠTVA. Zajedno smo i veštiji i
efikasniji. Samo zajedno možemo postići blagostanje. Zajedništvo je uslov
blagostanja, pomenuti pustinjak koji je dobrovoljni usamljenik, nema pojma šta
je blagostanje. Prijateljstvo, ljubav, bratstvo i jedinstvo, niču samo u zajedništvu.
Ljudski
način, ljudski metod je zajedno.
Ako
se pitate kako nam je najbolje - najbolje nam je zajedno. Ako se pitate kako
ćemo najbolje - najbolje ćemo zajedno.
Zajedno
je duhovni princip.
Princip
duše, princip Kosmosa.
To
su nas naučili primitivni višećelijski organizmi, pogledajmo kojim se šoderom
pune akademske glave studenata filozofije danas.
Thomas
Hobbes u psihopatskom remek-delu (za retardirane tikvane) Levijatan poriče društvenost kao osobinu svojstvenu ljudskoj
prirodi. Za njega ne postoji jednakost ni opšte dobro, Hobbes poriče i samu
mogućnost činjenja dobra radi samog dobra, sve čemu čovek "prirodno"
teži je vlast radi vlasti.
Kakav
je to smisao? Gaziti i uništavati tuđe živote da bi se domogao vlasti i upravljačkog
položaja. Kakvog smisla može imati takav uspeh?
Bljuvotine.
Bljuvotine
nad bljuvotinama. Ime vam je Thomas Hobbes.
Bloodstream
Idemo
dalje.
Evolucija
je veličanstvena priča o napretku. Čovek na sadašnjem razvojnom stadijumu nije
u stanju da vidi ono što mu se obelodanjuje iako je očigledno. Bakterije
evoluiraju pred našim očima. Staphylococcus aureus razvija mehanizme
rezistencije na antibiotike stvarajući nam probleme u lečenju. Njen jedinstveni
način odbrane je proizvodnja enzima beta-laktamaze koji razgrađuje beta
laktamski prsten zajednički za mnoge antibiotike, tako razlikujemo
penicilinaze, cefalosporinaze ili karbapenemaze. Pojedini sojevi na svojoj
površini imaju drugačiju vrstu proteina (PBP2a) koji ne pokazuje afinitet za
vezivanje antibiotika nego nastavlja sintezu ćelijskog zida bakterije i tako
omogućuje njihov život. Ovaj mehanizam poseduju MRSA sojevi, najopasniji
uzročnici hospitalnih infekcija.
Astronauti
u bestežinskom stanju gube kalcijum iz kostiju koje podležu smanjenju mineralne
gustine i izmenjenoj arhitektonici kao rezultat adaptacije na bestežinske
uslove života. Sa gubitkom gravitacije bi nestale kosti, o tome šta bi se
desilo sa metabolizmom kalcijuma i brojnim hormonima koji učestvuju u stvaranju
koštanog tkiva i povećavaju gustinu koštane mase: insulin, hormon rasta,
IGF-1,estrogen, testosteron, kalcitonin, kalcitriol, i sa hormonima koji
stimulišu resorpciju kostiju kao što su: PTH i PTHrP, kortizol, T3 i T4, možemo
samo da nagađamo.
Genetsko
nije konačno. Konstantna je samo promena bez kraja i konca, univerzalne
vrednosti i baština. Evolucija je dokaz da ne postoji bezgrešna, sveznajuća i
svemoguća inteligencija. Štaviše, ljudskom biću je nemoguće misliti savršeno,
sve što je čovek mislio savršeno ispalo je nakaradno, najpoznatiji je slučaj
Boga, zatim utopije i komunizma. Svako ko traži savršenstvo neće naići ni na
šta drugo do na samog sebe. Um uvek nalazi sopstvenu potvrdu. Odbacivanje ega
je poslednji trik ega, sačuvan za one posebne, najistrajnije umove, koji
umišljaju da su izabrani od strane duha, dostigli nirvanu, ne znam koji
denzitet, stigli na kraj četvrtog puta, postali gušter, ovo ili ono. Čestitam!
Ego vas je potpuno obuzeo, paralizovao vaš razum. Ego je postao svetac,
prosvetljen, bagvan mu je nova igračka, ego se samo proširio i dopunio, sada je
veći i moćniji, postao je Buda, Hrist, Muhamed, Ludak. Ili ono najgore, postao
je samouvereni gnjavator Gordon Pennycook (Wrong Cock), univerzitetski psiholog
sa nesavladivom fekalnom fiksacijom, skupljač kakice, Ph. D. kandidat do guše u
govnima, koji je obećao sebi da će se proslaviti njušeći sranja najvećih seratora.
Kada su takvi likovi u pitanju, imamo dogovor, nema nikakvih problema, dok je
takvih, ja ću da ih zaseravam.
Evolucija
podrazumeva usavršavanje nedovršenog, prevazilaženje granica do određenog
nivoa, onoliko koliko je to u mogućnosti da se ostvari u jednoj generaciji.
Mi
ne možemo a da ne evoluiramo, ne možemo a da ne stremimo duhom.
Evolucija
je popravljanje prosečnosti, a Ti - ako si daleko iznad proseka, ti to već znaš
i zasigurno nešto činiš da svet s tobom bude još bolje mesto za život.
Evolucija je tvoja religija, samousavršavanje je princip tvog života. Vodiš se
načelom saradnje i uzajamnog ispomaganja.
Živiš
u skladu sa svojom prirodom.
Biće
nam je prenelo poruku života, na nas je došao red da osmislimo život, da ga
razumemo u duhu našeg postajanja, i da znanje prosledimo nekim novim
generacijama, koje su neumitno bolje od nas.
Biće
je otelotvorenje Univerzuma, ono je mera evolucije, naša evolutivna
sveukupnost i naša srž. Ono je starosedeoc naše planete, milion entiteta koji
žive jedan jedinstveni život neprekinutog toka. Bez tog jezgra mi bismo bili
ništa, naš život bi bio prazan i ništavan.
Razumeti
Biće je najveći duhovni čin. To ste vi, samopotvrdili ste se milionima puta.
Nemate potrebu dokazivati svoju važnost, vas ne mogu vrbovati higijeničari
krvnih linija i rasne čistoće, nacionalsocijalističke primitivčine sa svojim
mitovima o narodu gospodara i slična
fašistička rasna retardacija koja završava kao meso za topove.
Mi
nismo stvoreni kao čista ljudska linija.
Mi
smo najbolje filogenetsko nasleđe, najbolje od najboljeg, sve što smo uspeli da
prevaziđemo.
A
to nije sve, jer mi smo u neprestanoj potrazi za boljim.
Ne
zaustavljamo se, mi idemo dalje. Nekada nismo bili ovo što smo sada, u
budućnosti ćemo biti nešto drugo, sve se više menjamo u zavisnosti od
perspektive sa koje sagledavamo svet i u zavisnosti od stvarnosti koju sami
kreiramo. Od perspektive zavisi kako ćemo tumačiti informacije i naše shvatanje
sveta. Nekada smo verovali u bogove sa Olimpa, robove nismo smatrali ljudima,
žene nisu imale pravo glasa, marihuana je smatrana štetnom... i slična štetna
shvatanja koja se odražavaju na život čovečanstva.
Naš
biološki i stvarnosni/kulturološki razvoj su interferentni tokovi. S punim
pravom možemo reći da su geni dospeli do svog zenita a da odlučujući uticaj na
naš razvoj imaju kulturna, odnosno tehnološka evolucija. U savremenom
tehnološkom svetu prirodna selekcija nema
nekadašnji značaj, blagotvorna mutacija je kao igla u plastu sena,
normalizujuće odabiranje je gotovo neprimetno ( terapija naslednih bolesti je
sve uspešnija, šećerne bolesti npr., možda ćemo jednoga dana svi biti
dijabetičari ili će priroda popustiti pod slatkim genetičkim bremenom i
uzvratiti nemezom ), današnja selekcija ne bira najbolje od genetskog
materijala već selektuje status i uspeh. Od Hobsa smo saznali da je novac
merilo vrednosti, um vredi onoliko koliko smo platili njegovo znanje, novac je
često delotvorniji selektor od prirode, novac neretko usmerava odabiranje na
način koji samo naizgled liči kao da ismeva Darvinovu teoriju evolucije koja je
originalno ponerološka teorija. Naime, ponerogeneza deluje istim principima
evolucije kako ih je opisao Charles Darwin. Kasnije će biti više reči o tome.
Uticaj
okoline je očigledan dokaz interaktivnosti samih mehanizama evolucije.
Mi
nismo stvoreni kao čista ljudska linija i sasvim je sigurno da ćemo nastaviti
sa transformacijom ka postčoveku.
Nema
finalnih proizvoda u evoluciji.
Šta
embriologija ima da kaže o tome ko smo mi? Govore li škržni lukovi o našem
poreklu iz vode? Kauda o našim precima koji su imali rep?
Nije
li to naš zajednički ontogenetski obrazac?
Rudimenti
su nesumnjivo ontogenetska evoluciona zaostavština naših nižih predaka koji za nas nemaju nikakvu funkciju i koje možemo
ukloniti bez ikakvih posledica po naše zdravlje. Univerzalnost mehanizama
reprodukcije i prenošenja nasleđa je impresivna potvrda jedinstva sveta koji se
polno reprodukuje.
Serološke
potvrde enzima Krebsovog ciklusa još su fascinantnije.
Skelet
australopitekusa, posebno karlice, tipično je hominidan a ne pongidan...
Daleko
najmoćniji dokaz jedinstvenog, zajedničkog porekla, je genetski kod života koji
se sastoji od četiri slova.
Priroda
ekonomiše, razvijamo se utabanim stazama, nadograđuje i rekapitulira prethodni
obrazac, ontogeneza se nastavlja na filogenezu. Obdarila nas je instinktom i
intuicijom, prvim kao naučenim obrascem
ponašanja, drugim kao unatrašnjim glasom dobra za nas, ljudi ne uče iznova
da je Zemlja okrugla, Baština je naša najvrednija imovina koju ne prenosimo
genima, to je nasleđe koje prenosimo učenjem i ličnim primerom, naše tekuće
pamćenje o svemu što smo Mi.
Za sada još nije ni mesto
ni vreme da otvaramo pitanje baštine.
Nature with Nurture
Mi
smo jedinstvena ekspresija Bića.
Da
li ćemo postati matematičar ili atletičar to zavisi od naše okloline, od onoga
što ćemo naučiti u našoj okolini, i od uticaja koje ona vrši na nas.
Najprostije
rečeno, DNK je nukleotidni polimer, geni su nacrt za izradu proteina, nacrt je
ispisan pomoću 4 slova koje nazivamo nukleotidima ( A, C, T, G ), nukleotidnim
bazama ili nukleobazama. Spomenuto je već, da svaka ćelija sadrži 3 milijarde
baza, odnosno slova.
Geni
su nositelji instrukcija za sve u našem organizmu. U svakoj ćeliji imamo 32000
gena, no, svi oni nisu ekspresionirani tj. aktivni, samo manji deo deo gena u
ćeliji je ekspresioniran, odnosno, funkcionalno izražen.
Sve
DNK molekule u svakoj ćeliji različitih tkiva i organa našeg organizma su
potpuno identične. Svaka naša ćelija sadrži istu mini biblioteku, iste knjige u
kojima isto piše, sve ćelije imaju iste gene iako su one funkcionalno
različite. Kakva će im se funkcija dodeliti određuje epigenom, tačnije -
metilne grupe. Metaforički rečeno, geni su statični, oni su bilblioteka,
čitanje je dinamičan proces, to radi epigenetika. Kakve ćemo knjige čitati i
pisati, to određuje okruženje, pesnička duša bi rekla duh vremena u kojem živimo.
Epigenetika
je zadužena za funkcionalnu organizaciju
ljudskog genoma. Za interpretaciju sa
mnoštvom svetova. Biće i stvarnost su u neprestanoj dinamičkoj interakciji.
Osim
ekspresioniranja, epigen je zadužen za sabijanje i zgusnuto pakovanje DNK u
oktamerne strukture, da nije zipovana od strane histona, DNK bi bila dugačka
2000 kilometara. Što je DNK molekula bolje zapakovana to smo mi sigurniji od
njenog oštećenja i da ćemo biti dugovečniji, epigen ne dozvoljava kvarenje, ne
dozvoljava da se naruši stabilnost našeg Bića, druga strana medalje je da DNK
nije dobro ni previše gusto komprimovati jer je u tom slučaju epigenetsko
očitavanje genskog zapisa otežano. Sa tim zapisom se ne može porediti ni jedno
proročanstvo, ni jedno pismo, ni jedan zavet, ni jedan manifest. Epigenetsko je
čuvar evolucionog trezora, da moramo sve ispočetka da shvatamo evolucija ne bi
imala nikakvog smisla, izgubili bismo život uludo a život ne funkcioniše uludo,
ako u nešto treba da verujemo, trebamo verovati u epigenetiku, u proces koji će
nas zaključati kao vrstu ukoliko se budemo neodgovorno odnosili prema životu i
životnom okruženju.
Evolucija
ne može ići unatraške, ukoliko je dovoljno dugo budemo saplitali neizbežno će
doći do epigenetskog kolapsa.
Ne
treba posebno napominjati da je epigenetsko evolutivni iskorak u odnosu na
gene, niti da to našem Biću predstavlja išta drugo osim SINERGIJE.
Ljudi
imaju relativno malo gena ali se odlikuju izuzetno funkcionalnim mehanizmima
njihove zaštite i čitanja, ta bolja funkcionalnost je takođe, zasluga
epigenetike, konkretnije metilacije koja kontroliše pokretne genetičke elemente (Barbara McClintock) koji su zapravo
drevni simbiotski virusi inkorporirani u naš organizam tokom evolucije, koji
čine neverovatnih 40% našeg genoma. Mi smo mnoštvo, nosimo genetski materijal
gljivica, biljaka i bakterija. Da se bolje razumemo, naše Biće nije kao Borg,
ono ne vrši prisilnu asimilaciju nižih oblika života, čovek je koevolucioni
generalista i eurivalentni organizam, radi se jednostavno o tome da nekada
nismo imali drugog izbora osim izbora između života i smrti. Sve je krenulo od
tog osnovnog izbora.
Danas
stojimo pred bioetičkim izborom.
Mogućnost
izbora predstavlja moć.
Moć
da zasnujemo bolje društvo na vrednosnim osnovama, da odgojimo i vaspitamo
svoju decu u duhu etike i biofilije, u odgovorne ljude koji će se starati i
brinuti za svako živo biće, za svaki kamičak i kap vode, na svakom pedlju naše
Zemlje.
Moć
je sposobnost tvorenja dobra.
Sentio, ergo sum
Svest
je konačna ekvivalencija, konačno rastvaranje, konačno jedinstvo.
Bez
svesti nema celine ni harmonije, ni sjedinjenja.
Prepušteni
smo umu koji krivo shvata da je on taj koji je celovit. Nema suštine, nema
objedinjavajućeg saznanja ako svest ne prisustvuje, bez nje um će samopoimati.
Zalutali um će smatrati da je tvorac svih stvari, um će projektovati tako kao
da ništa nije bilo pre njega. Takav um voli da piskara po praznoj tabli, domašaji
nesvesnog uma su promućurnost, snalažljivost, lukavstvo, predikcija, domišljatost,
baratanje čjenicama i argumentima, pametovanje... proseravanje kako je to u
jednoj reči sažeo Harry G. Frankfurt.
Njegova
baza je sadašnji trenutak, na toj bazi nema nadgradnje života, samo prazna
ploča na kojoj se piskara još jedna promašena koncepcija života.
Previše
je nerealnih očekivanja šta um može i šta je umom shvatljivo.
Um
je upućen na stvarnost, na sagledavanje onog što je spolja, što možemo
primeniti u realnosti, na spoljni plan, na orijentaciju u ograničenom opsegu.
Stvarnost
je apologija ega.
Um
van svesti je um van sebe. Uvek nasukan na granici vremena i prostora, um koji
funkcioniše samo unutar barijera.
Takve
su barijere tabula rasa i u mestu
tapkajuća kvazi-filozofija sadašnjeg trenutka, tipični predstavnici su umovi
kao što su Aristotel i Eckhart Tolle. Mediokriteti koji niti smrde niti mirišu,
mudraci zlatne sredine, provizorijuma i životnog sivila. Ništa boje. Ništa
nabolje. New Age jama ravnodušnosti sadašnjeg trenutka koja guta
dobronamernost, budućnost i smisao koji ne postoji bez brige i zanimanja za
generacije koje dolaze nakon nas.
Filozofi
su samo nalazili opravdanje za svoje zablude, a stvar je u tome da se one
raskrinkaju, umesto da ih nazivamo racionalizmom.
Mislim, dakle jesam reče racionalni Descartes. Tako jeste kada sum poistovećujemo sa cogitom, sa egom koji je gospodar čovekovog
uma.
Mislim,
dakle jesam. Reče trska koja misli.
U
Biću nema ni jedne originalno tvoje ideje. U Biću je sve baština, istina koja
je istina svih vremena, dok um veruje u ono što je sam izmislio, ugađa samom
sebi/svojim
logičkim interpretacijama. Poistovećuje se sa sopstvenim umotvorinama kojima je
pridao važnost, imitira i oponaša ono čemu je dao značaj i veru.
Vera
ne čini istinu, nije uslov istine i ne određuje šta će postati istinom.
Da
bi se razumela suština neophodno je jedinstvo, svest koja će nas učiniti da
budemo jedno sa svime, da razumemo naše mesto i poziv u Biću, mesto i poziv
našeg Bića u svetu.
Ono
čega nismo svesni ne možemo ni biti.
Reći
ja jesam je daleko od pristupa
svesti. Svest se ne može posedovati, njoj se moramo prepustiti da nas prožme,
preplavi, da se postavi iznad uma i (samo)volje, dopustiti joj da nam ozari
dušu. Da budemo ispunjeni i svoji.
Biće
je autentično Mi, svesni sebe i svog porekla, ono koje je spoznalo istinu i
vrednosti, Mi koje nema nedoumica šta je dobro a šta je zlo. Ono što je u Biću
više nije podložno sumnji. To je zapečaćeno
sa sedam pečata.
Kada
je ljudsko biće otvoreno Biću, lakše je reći šta ono jeste, mnogo lakše nego
odrediti šta smo mi kao individua ili ličnost. Meni je lakše razumeti ljudsku
prirodu od ljudskih konstrukcija, iako sam potpuno budan nad svakom svojom reči
i svestan da je lakše postići saglasnost sa ovim drugim.
Današnji
čovek ne osmišljava, on je osmišljen od kolevke pa do groba, ljudi su figure,
ne zanimaju ih više sfere. Ne govorim o nečem natčulnom/metafizičom već o nečem
u čemu smo/možemo biti "pobožno" jednoglasni, o istini koja je
svevremena, o našem univerzalnom iskustvu. O opštem znanju koje je u nama, o
apriornom, biološkom umu. Urođenoj, utelovljenoj spoznaji. Govorim o Biću koje
je savladalo teške lekcije, bolnu školu, milionima godina akumuliralo mudrost, koje
se borilo do poslednje kapi krvi, bežalo dok ga noge nose, uživalo do boli,
skapavalo od patnje, učilo iz svojih grešaka, bilo na svim iskušenjima, molilo
i zapovedalo.
Biće
je naša organska identifikacija, Biće je kontinuitet. Otkako je sveta i veka
Biće važi u svakom čoveku, vrednosti važe u svakom ljudskom biću, da nije tako,
naše mišljenje bi bilo neprestano suđenje.
Problemi
koje smo rešili tokom evolucije dobro su znani našem Biću, ugrađeni su u naše
biće, oblikovali su naše biće, usmeravali su nas na put da postanemo to što
jesmo.
Spoznaja
koju smo prikupili o svetu, ta evoluciona baština, u nama je samima. Dobro je
upamćena i živa u našem biološkom umu, mi funkcionišemo dobro, naše organsko
jedinstvo je najbolje moguće.
To
smo Mi.
Svi
naši sudovi.
Sve
što volimo i vrednujemo.
A
ti?
Ko
si ti da budeš samovoljan?
Da
se stavljaš iznad svih nas?
Da
nas vodiš u Aušvic, sravnjuješ Hirošimu i tražiš 100 za jednog.
Besramna, zloglasna,
nezasita, ništarijo.
( u nastavku: LjUDSKA PRIRODA )
Нема коментара:
Постави коментар