Civilizacija je napustila čovečnost i trenutno sumira
ljudska bića kao sopstvene zatočenike. Vrednosti su izopačene i unakažene,
egzistencijalne strukture su u regresiji, znanje je izigrano i izmanipulisano,
prekoračili smo prag reverzibilnosti i kročili u nepredvidljivost narednih
događaja povratnih efekata procesa na sopstveni izvor.
Sve što će se ubuduće dešavati kao posledica
histerezije, biće nužne i obavezne istorijske prekretnice.
Dijalektički um nas u tom Feed-back-u ničemu neće moći
podučiti. Naročito jer mu nedostaje iskustvo
totalizacije profita, posebno u situaciji usporavanja rasta i razvoja.
Totalizacija profita absorbovala je svu vitalnost društvenih
uređenja, društvenih pojava i zamisli. Profit je hipostazirao, iz naših
delovanja i znanja, iz jednog jedinog načela kojim smo se vodili. Interpretatori
globalne svesti koncipirali su ga na interesu; dugo, strpljivo i podlo,
uživajući sva preimućstva ovoga sveta.
Tako nas je prevara koja je postala život suočila sa
opstankom.
Samo je po sebi razumljivo da su nas uticajne grupe uvukle
u ovaj novi monizam, tačnije - u
civilizacijski vortex kao omen kretanju. Krajnji cilj ove vrtložne stagnacije
jeste misliti sebe kao inertnog, nemoćnog, posedovanog; tvoriti kapital kao
suštinu čovečanstva. To je moguće ostvariti u senzorijumu da nema šta da pređe
iz jednog stanja u drugo, u jednom egzistencijalnom sivilu mehaničkog
postojanja bez reakcije i otpora, u
civilizacijskoj praznini koja ima rezignaciju kao svoj fundament.
Ta kapitulacija svetskog duha treba da usledi pred silom nadolazećeg
vortexa. Ono što je već danas uočljivo sa njegovih rubova jeste čvrsta
integracija politike i vlasnika korporacija. Realiteta motivisanog i
organizovanog interesom, kao i njegovu subordinaciju u svim krucijalnim
oblastima društva; koju podržavamo time što je trpimo. U te svrhe se odigravaju
sinteze dualizama koje možemo naći svuda oko nas, zavera je postala jasna,
hipotetičko je postalo očigledno, laž je postala istina, privatizovani su
društveni odnosi… sjedinjeni dualizmi naveliko su zasnovali svoju praktičnost.
Sve postoji da bi izgubilo svoj uticaj i smisao, da bi se objedinilo u
apodiktičko jedinstvo antagonizama, u poredak koji se trpi i doživljava kao
sudbina. Takve zahteve možemo čitati iz širenja straha od oskudice u nameri da
se ukine tržište radne snage koje bi postalo pijaca roblja na kojoj nudimo svoj
život u zamenu za preživljavanje. Ukoliko se radničkoj klasi podvali fatalnost
da rad prihvati kao svoj interes – konstituisan u vlastitom životu umesto u
materiji - time bi klasa moći postigla najveće zadovoljenje, imala bi
čovečanstvo kao kapital, rezignaciju čovečanstva kao najveći profit i dijalektiku
kružnog toka kao determinaciju svoje moći.
Pitanje je da li će čovečanstvo prihvatiti i može li
ono opstati na jednom načelu i dozvoliti pounutrenje globalne svesti i uprazno
življenje. Ako mu se objasni da to donosi nove poteškoće, onda je odgovor
sigurno odričan.
Prema tome, zadatak nije samo obaveštavati javnost, već
je se mora vaspitavati i usmeravati u konkretnom razvitku jer problem kojim se
bavimo nije donesen iz prošlosti, pa ga u njoj ne možemo ni proveravati.
Svakako, teorijsko će nas upućivati na praktično a
saznanje na akciju; razum na orijentaciju.
Svaka, i najmanja distance od vortexa, i najusamljenije
zalaganje pojedinca, svaki metodološki pristup, imaće pun smisao.
Humanitarno izostaje u svakom sistemu koji je
konstituisao interes, stoga je potrebno suprotstaviti mu antropološku agendu koja će
se na najsadržajniji način baviti životom.
Prihvatljivo pojedincima ali ne i vrsti, preokrenuti u prihvatljivo vrsti ali ne i nekolicini. Bilo bi sasvim dovoljno za pocetak.
Нема коментара:
Постави коментар