PRVOBITNE POLITIČKE ZAJEDNICE

Suštinsko pitanje novoformirane vlade dobro je poentirano – odgovornost.

Prethodna vlada ne sme se ispratiti bez odgovornosti, ukoliko se to ovoga puta propusti, politiku možemo interpretirati jedino kao puku sukcesiju vlasti i straha od odmazde u višepartijskom sistemu.

Za poraženu Demokratsku stranku nije dovoljno za kaznu računati osipanje biračkog tela, urušavanje, frakcije i kataraktičke momente pojedinaca unutar stranačke organizacije. Iz takvih računica od politike nastaje antipolitika, od demokratije antidemokratija, a našu ukupnu poziciju određuje kao nazadnu.

Stoga, bez postavljanja pitanja odgovornosti pred javnošću kao krunskim svedokom, svaka naredna vlada vodi nas u ništavilo kao krajnju destinaciju nerešenih pitanja odgovornosti.

Bez konsekvencija, sve se stranke mogu poistovetiti. Ako to prihvatimo za tezu, onda je i mogućnost objašnjenja jednako trivijalna kao i predviđanje daljeg posrnuća i zaostajanja za svetom. Građani nisu najvažniji, država nije bitna, progresa nema a stranke na političkoj sceni su samo emfatički naziv za sticanje podrške javnosti koja se zanemaruje po sticanju moći. Gospodarenje stanovništvom ostaje politički kredo, manir donošenja odluka i dalje je motivisan iznutra i spuštan odozgo čime se čitava politička sfera zadržava u oligarhijskoj dominaciji bez poštovanja demokratskih institucija i volje građana.

Ne treba biti posebno lucidan pa uvideti da će korupcija zauzeti mesto svakoj propuštenoj prilici da se pozove na političku odgovornost kada god je zanemareno opšte dobro, koje im je povereno i za koje su ovlašćeni da ga zaštite i unaprede.

Mobilisati sve društvene snage da se problemi odgovornosti i korupcije reše iskorenjivanjem, od presudne je važnosti za svakoga ko pretenduje za nacionalno kormilo.

Uspeti u tome, probuditi interes za narod, obnoviti socijalna zanimanja, raditi za narod, je ona entelehija koja će nam povratiti poverenje u demokratske izbore.

Pregomena

Zahteve za očuvanjem Kosova u integralnom sastavu Srbije možemo mirne duše odbaciti kao licemerne zato što su postavljeni spolja a ne proizilaze iz suštinske brige za ljude i suživot, koju bi morali smatrati obavezujućom.

Zato su sa etičke strane nemoralni, sa pravne strane nepravedni, gledano iz aspekta tradicije prevaziđeni, i neslobodni u civilizacijskom pogledu.

Teritorije i svetinje nisu i ne mogu biti važnije od života, zahtevi koji nisu vezivanje iz ljubavi prema bližnjima su prazno moraliziranje koje ugrožava, pre svega, nasleđe koje želi da sačuva.

Retrospektive u kojima ne pronalazimo ništa što bi nas reprezentovalo kao zajednicu budućnosti, po pitanju pristupa kosovskom problem iz recentne prošlosti, ključevima tradicije iz srednjeg veka, uverava me da je istorija nepotrebnija nego što se veruje, i da nas u susret budućnosti vodi unatraške.

Ona ne mora biti naš usud zadržavanja u izolaciji predistorije događaja, fatum kašnjenja za epohom, zbog kojih su razmere doživljavanja problematike znatno pojačane, odnosom prema nama samima I odnosom prema našim precima.

Pred sobom smo postavili cilj koji nismo mogli dosegnuti, i nismo u tome uspeli.  Za srpsku stranu ne postoje realne mogućnosti da se problem prevaziđe “ za svakoga po nešto “ kada dvojnost zahteva negiraju jedan drugi ( Kosovo je nezavisna država/insistiranje na podeli Kosova ).

Iscrpljena su zadovoljavajuća rešenja, insistiranje na uzaludnim pokušajima samo je produžena eksploatacija nemoći, forsiranje političkog sadizma i antipatije sveta prema Srbiji.

Kada okolnosti ograničavaju smisao, odnosno – jednoj strani različitih zahteva nameće protivsvrhovitost, uklanja smisao protivrečnog zahteva koji se ne može ostvariti, potčinjena strana postavlja se kao dominantna u neostvarujućem jer je ostala bez konkretnog prisustva u stvarnosti koja joj je izmakla u okrilje mitova gde sebe vidi u službi pravde i činiocem stabilnosti na pepelu rata, i opet na račun nepovoljnih društvenih posledica.

Nerešeni problemi rasplamsavaju se u novim domenima, što daje dinamiku negativnoj spirali i povod uplitanju stranog faktora koji bi tu dinamiku zaustavio.

Kroz sve smo to prošli putem najveće nesreće, tražeći spasenje.

Ostaje nam da dokažemo da smo narod vredan poštovanja. Da ublažimo polaritete i suprotnosti, da rešavamo neprijatne teme bez pokretanja novih. Da pokažemo spremnost na prilagođavanje. Uspostavimo trajno dobrosusedske odnose, politiku stabilnosti kao najbolju garanciju opstanka i ravnopravnog položaja srpske manjine na Kosovu.

Da nastavimo da živimo kuća do kuće, bez supervizora, bez pretećih zahteva, bez brutalnosti.

U suprotnom, nepokolebljivost će nas istrebiti.