ČOVEČANSTVO ILI NIŠTA
Čovečanstvu nije potreban još jedan
filozofski sistem, primerenija ideologija ili nadreligija, nove torzije
stvarnosti, još spektakularnije, ulepšane fikcije, novi državni modeli, još
jedna nevidljiva ruka najveće lakrdije na tržištu, potrebna mu je svenarodna
duhovna preporod života po slobodnoj volji, radost življenja bez pretenzija i diktata kako
živeti taj jedini život kojim raspolažemo.
Utopija je najjednostavniji
horizontalni društveni poredak, bez obmana, bez zapreka, gospodara, pokore i
razdelnica, u kojem je svaki pojedinac sposoban da postavlja sopstvene uslove.
Naše jedinstveno prirodno okruženje kojega se ne bismo stideli, kakvo nam je
dato u prvobitnom istinujućem stanju, još uvek zatomljeno, daleko, strano, i
neprepoznato od strane čovečanstva.
Nema života bez sveta po meri
ljudi i jednostavnosti na delu, bez susretanja i našeg jedinstva u dobroti i
slobodi, bez potpunog ostvarenja humanističkih ideala.
Utopija bez sumnje nije
romantični mit, ona je potreba za oličenjem prirodne harmonije koju snažno
osećamo u nama samima, jednako kao što osećamo najosnovniju prirodnu potrebu da
budemo voljeni i da volimo. Neophodnu toplinu bez koje ne bismo opstali.
Težnja za srećom, mirom, slobodom
i društvom ravnopravnosti ima samo jednu domovinu. Utopiju.
Ta težnja plamti u našem
pleksusu, svima nam je znana i sama po sebi razumljiva, to je naša Istost.
Ključna reč čovečnosti koja hoće da nas sazove da budemo Jedno, da budemo
celina za celoviti svet sklada.
Reč suštine koja želi da joj se
veruje, da prisustvuje u svetu kao temelj novog sveta.
Istost nas može ujediniti ako je
iskreno prihvatimo za ideal celokupne ljudske zajednice u kojoj ćemo živeti i
stvarati kao jedna celina, kao jedno i jedinstveno čovečanstvo. Bez ostatka.
Na prvi utisak, reklo bi se da ne
možemo a da ne budemo zaneseni čarima Utopije. Međutim, iako je taj neizobličen
svet prostodušne divote svuda oko nas, mi sa njime nikada nismo bili temeljno
povezani.
Krajnje je vreme da to promenimo.
Vreme je da ostvarimo životno
jedinstvo, zbog života samog, koji je sam po sebi savršen, a ne zbog artefakta,
za boljitak ljudske vrste čiste od svake želje za prisvajanjem; uzdizanjem nad zajednicom, posedovanjem i dominacijom.
Da bismo izgradili svet sklada
moramo činiti sa više volje nego što smo do sada činili. Ispoljiti više od sleganja
ramenima, solidarnost, empatiju i altruizam, biti odgovorni i hrabri. Dati sve
od sebe, biti potpuno posvećeni. Sva mračna sila osporavanja čistog razuma
staviće se u službu borbe protiv ljudske dobrote i univerzalne jednakosti.
Zato što je jedinstvo uvek rušilo
sistem i menjalo poredak i odnos snaga u društvu.
ZA SVE SI TI KRIV, VELIKI
MUDRAČE!
Mudraci neće štedeti reči poruge.
Njihov svet je egzistencijalna arena u kojoj samo najjači opstaju. Bezdušnost
je puštena sa lanca. Čovek je čoveku vuk.
Ovakva izopačena ilustracija
drugog treba da nas zaplaši, da osetimo njegove očnjake na vratu, da pomislimo
da smo u opasnosti i da nas obeshrabri u prisustvu drugog.
Oni određuju značenja stvarnog
sveta, šire svoje ludilo po celom svetu, sejući strah i podstičući strepnju da
će se desiti ono najgore, zatrovali su dušu čovečanstva.
Na prvi pomen Utopije odmah će se
javiti tumači jave i sna, vatreni realisti koji će navući tamni zastor da ih ne
zaslepi očaravajuća vizija lepote življenja. Glasnogovornici zaduženi za mudre
protivrečnosti prvi će se nasmejati našoj ispraznosti, oni imaju dokaze i
činjenice, i znaju kako treba pripitomiti zanesenjake.
Oni definišu realnost, znaju sve,
posvećeni su natčovečanskom i natprirodnom, rasuđuju božansko, suštinu, i
substancijalno ali ne i sopstvenu gordost.
Dozvoliće nam da shvatimo samo
ono što crpi saglasnost iz našeg straha.
Na dobro gledaju kao na pretnju,
takvi su jer ne razlikuju dobro od zla, bolje od sebe će loše prodiskutovati,
unoseći pometnju i nesigurnost u naš razum i osećanja, unovčiće ljudske
slabosti za srebrnjake. Urotiće se protiv svake vrline.
Za svako „da” zbunjuju nas sa nekim „ne“, za sve što je ispravno postoje
svedočenja pogrešnog, razuveriće svakog ko ima drugačija uverenja, osujetiće
svako stvaralačko dobro, naše saznavanje sveta. Mogućnost da saznamo šta zaista
osećamo.
Takva su dela okorelih srca,
neosetljivih na istinska dobra u ljudskoj prirodi.
Poprište konačne borbe odavno je
preseljeno u našu svest. Nju žele u svom vlasništvu. Zašto bi svest bila
izuzetak?
Ovozemaljskim vlastodršcima je
jasno da ne mogu vladati profanim svetom ako ne kontrolišu svest u kojoj se sve
dešava, od koje je sve počelo, i u kojoj sve završava.
Istina nije tamo negde, ona je u
nama. Kao i cela ta prozaična vanjska predstava koju opažamo, jer i nju
iskušavamo u nama samima. Odlučujući da li je nešto to što jeste.
Njima se veruje, oni su spoznali
nedokučivo; teofaniju logosa, ovaploćenje, astralne svetove i egregore. U
stanju su da ispričaju neizrecivo, dosegnu nedostižno, sagledali su nevidljivi
svet.
To ume samo visokoumna
arogancija.
Svest je poslednje utvrđenje koje
još nije osvojeno.
Poslednja fortifikacija slobode
koja će biti bespoštedno napadana svim sredstvima psihološkog armagedona.
Ta sredstva su misli i obmane a
zajednički princip im je laž. Ona je žila hranilica svakoj obmani.
Vera, vera je specifikum iz samog
srca tame iz koje su proistekli svi užasi nad ljudima i od ljudi, upravo od
onih koji su pronikli u svete tajne, koji su u dosluhu sa nadrealnim...koji su
najodgovorniji za nemir, ratove i zločine u svim epohama. Jer, ko bi imao veru
u bilo šta što ne može da dokaže svoju silu spram nevernika?
Superiornost je motiv svakog
verovanja, otuda ona ne može bez poređenja i demonstracije svoje nadmoći u
praksi.
Egoični um je to vrlo lako
prepoznao za svoje “dobro”. Nedostajala mu je još samo zabrana (koju će sam
prekršiti) poznanja dobra i zla, da ustoliči svoje carstvo. Carstvo involucije.
To su sredstva koja su plemstvo
psihopata usavršavala milenijumima. Počevši od fascinacije maskom ( prikrivanje
deficita ljudskosti ), ritualnim, kostimiranim, plaštom i žezlom, okultnim,
spiritualnim, krunom, opčinjenost lažnom pojavom nikada nije bila snažnija nego
što je danas.
Vera, vera je psihologizam
potreban da bi pravoverni proganjali one ispred svog vremena.
Koji žive u veri da žive od vere.
Koji žive u veri, žive i u
pravdi, i istini.
Nije vera da se istaknu verni
nego da se progone neverni. Veru trebaju isti ljudi kojima trebaju sud i
zakoni, da isleđuju i kažnjavaju, a ti se pronađi među kojima si.
Propala bi sva vera da su
dostojni života kojima vera nije u krvi.
Jevanđelje je pokorilo verom. Što
je više pokorila, to je hvalevrednija vaša vera.
Činiti zlo u ime dobra.
Aleluja!
DANAK U DUŠI, Consensus Patrum
„ Ali ako vam i mi ili anđeo s
neba propovijeda jevanđelje drukčije nego što vam propovijedasmo, anatema da
bude!“
Ne sme biti viđenja na nov način.
Sve što nije u potpunoj saglasnosti sa onim što su nam izabranici propovedali
ne može se smatrati istinom.
Nema ničeg novog osim prolaznih
novotarija u duhu vremena, nadati se nečem drugom i boljem je prokleto.
Postojana je jedino vernost i
služba, u tome je svo razjašnjenje ovih upozoravajućih reči.
U njima je zbijena sva sila vere,
one koja čuva pobožni mir. Vernost izdatim naređenjima.
Takav je spasonosni mir i spokoj
onih koji žive u pokornosti, vaspitavanih u strahu i zabranama. A sve što je
vaspitano u strahu osuđeno je na nizbrdicu i ponor.
Pokornost je tek početak
tragedije.
Očevi ovaca neće se smiriti dok
ne završe svoje delo, ono koje vrše od apostolskih vremena, vrše ga sada i vršiće
ga do smaka ljudskog roda. Neće se zaustaviti dok ne ovladaju onim što čini
suštinu čoveka, dok ne zatru svaki trag onog što se samo sobom pokreće.
Svest je naš kod. Urođena, izvorna ispravnost, ono što svako ljudsko biće
prepoznaje bez razmišljanja i dileme. Svest je otkrovenje, zapis svih naših
smernica, naša korenita mudrost zadužena da pomno beleži i prati dinamiku
života, kojoj treba omogućiti da se razvija; da dostigne svetost i blaženstvo.
Ona je istina.
Um i savest to nisu. One su
prevara. Kreiralo ih je društvo u kojem živimo, preciznije – sveznajući sveci i
filozofi, ideolozi sistema kojim vladaju.
Verujući čovek u ovom životu
dobija utehu za radost života nakon smrti. Naučen je da se vrednosti mogu
postići samo klečeći, kao disciplinovani gmižući podanik koji ništa ne dovodi u
pitanje, pa ni drskost koja nalazi da je poslednja dobra vest objavljena pre 2000. godina. To je svojevrsna mentalna
kontracepcija žive stvarnosti, koja teče i menja se.
Naivnost
bezuslovnog prihvatanja dogme sastoji se u tome da je sve dovršeno, zauvek
definisano, i da nema duhovnosti van krutih okvira religioznosti. Zatvoreni
sistemi imaju ograničene kapacitete. Nemaju fleksibilnost, statični su i
ustajali u stagnaciji koja ne dozvoljava dinamiku neophodnu za razvoj, promenu,
drugačije posmatranje i saznanja. Zaglavljenost u jednoj poziciji razvila je
opasnu naviku da sve postoji bez našeg uticaja, i pogubno ubeđenje da ništa ne
možemo promeniti.
Zastarele koncepte koji ne
razmatraju alternative potrebno je otvoriti za nove potencijale.
Ono što nas drži u toru jeste
ubeđenje da smo samo bespomoćni posmatrači.
Neke zablude ne bi postojale da nismo
bili u pravu.
Vera umanjuje vrednost životu
kako bi održala mit u kojem nema mesta zdravom razumu.
Ne postoje dve prirode čoveka,
jedna za zemlju, druga za nebesa.
Rođenjem ličnosti rodila se
humanoidna imitacija, protivprirodna tvorevina, falš, ljudskih ruku delo
instruisano umom i savešću. Tom lažnom mapom blaga koja vodi u propast. Nacrtom
po kojem je stvoreno najužasnije oruđe kojim se sakati ljudski rod - mentalni sklop. Namenska obmana nametnuta
za civilizacijsku tekovinu u koju su se ugradili pokojnici koji su je stvarali
anatemišući ljudsku svest, najveća jeres protiv suštine ljudske prirode.
Mentalni
sklop je sve ono što pridružujemo našim ubeđenjima kako bi izbegli mentalnu
konfuziju i uveli red u naš život. Vera je takođe, ubeđenje. Najsnažije od
svih.
Hvala učiteljima, nije ostalo
ništa za rušenje iza njihovog učenja, sve se mora iznova graditi.
To ne zaslužuje da se zove
religijom, to ne zaslužuje da se zove filozofijom.
To je idolatrizovani zločin
protiv čovečanstva.
Onoliko velik koliko i ništavilo
koje su nam vinovnici ostavili u amanet.
Gde god se vlada, tu je
nepoštovanje ljudske prirode.
Tu je kult ličnosti, samozvani
zidari civilizacije, samoljubivi, izabrani... i ostala uobrazilja.
Vrhunac tragizma je to što je
ološ prosperirao, bagra koja caruje, što se svaki nesrećnik na biciklu šepuri
očekujući divljenje... što sarađuje samo ono najgore u ljudima, što
samoobmanuti obmanjuju.
Oblikuju svet prema svojoj
ludosti, prema svojoj duhovnoj pometnji i čamotinji, od prvog čoveka koji je
zamaskirao svoj strah i prirodu, tako je bilo u samom osvitu civilizacije, tako
je bilo kada je čovek čuo glas razuma kupine u plamenu, kada je ukrepljen
slovesnim ubeđenjem stupio u službu gospodu, tako je bilo kada je prorok pojeo
nebesni svitak, tako je bilo kada se čovek uzdigao u svetu ravnodušnost, i kada
je nepismeni pomodar širio mir svetim ratom. Tako je bilo i kada je čovek
objavio smrt boga, da je u njemu bilo ljubavi prema čoveku ne bi ostao
nedorečen i obavio polovičan posao.
Tako je bilo i dok je bauk kuljao
iz parne mašine.
Tako je i danas.
Tako ne sme biti i sutra.
DER TAUFEL IS TOT
Ovaj svet je slika i prilika
psihopatske pandemije, zaluđujućih mišljenja i verovanja, sujetnih i egoičkih
takmičara. Udruženi zločinački poduhvat ludaka protiv normalnosti.
Ovaj svet otkrivamo kroz
najlošije odnose sa svetom; kroz interes, bezobzirnu
konkurenciju, u strahu i poslušnosti, uspešnosti egoizma, kroz zavist i
licemerje, u želji za posedovanjem... gotovo bez mogućnosti da gradimo humaniji
svet, fakticiteti su nam otupeli razum i osećanja kojim bi iskusili naše
nepomućeno izvorno stanje, prvobitnu čistotu i predznačenja.
Normativnost sprovode ljudi koji
nisu normalni.
Nije normalno izabrati najgoru
zamisao o ljudskoj prirodi pravdajući to zamajcem koji nas tera napred, ka tehničkom
razvoju.
Tim ljudima je stalo samo do
priznanja sopstvenog značaja, ostaviće pustoš za sobom ne sumnjajući u
sopstvenu ispravnost. Majstori alhemije pretvaraju sve u jeftine supstitucije
kojima su neopaženo pojednostavili našu svest, u ništa; istinu u laž, dobro u zlo, slobodu u sigurnost, znanje u
obaveštenost, kulturu u trend, etiku u ispravnost, zalaganje u konformizam,
život u mizeriju... učiniće sve kako bi opravdali neizdržljivu laž
normalizacije.
Stigli su do kraja bezumlja
nazivajući najbrutalniju upotrebu sile mirovnom operacijom.
Isti ljudi su presuda celokupnom
čovečanstvu. Devolucija je budno nadziran proces rukovođen sredstvima prisile.
Zapovesti, principi, zakoni, obavezuju nas da ih disciplinovano sledimo,
ukroćeni smo vezivanjem za pravila i odredbe, običaje i norme. Pristali smo na
bezbednost kao kompenzaciju na život unutar tamničkih zidova, na lažni
imaginarijum koji ljudske odnose predstavlja u bratoubilačkim antagonizmima i
razdvajajućim odnosima, u mržnji i negativnim osećanjima. Na sve što je
izveštačeno, izopačeno i svojstveno zlim dusima.
Ljudska stvarnost nam se
objavljuje označujući ono što nije, izokrenutom percepcijom potkrepljenom
činjenicama svakodnevnog života koje prihvatamo za normalnost.
Ništa tako temeljno ne uništava
mišljenje kao činjenice koje se reklamiraju kao istina. Realnost je
kontaminirana njenim dejstvom da izjednači snagu istine i laži, da banalizuje
zlo u ime svetonazora i uzvišenih ciljeva.
Matrica zla je oslobađanje od
odgovornosti.
Ono čega trebamo da se oslobodimo
je strah od odgovornosti, straha koji utiče na naše izbore.
Nema opravdanja za naše postupke
ni pod krstom, ni pod trozupcem. Socioklastne
aktivnosti potiču iz uverenja o predodređenosti ljudskog ponašanja. Samo kao
slobodni ljudi, koji su okončali sa vezivanjima za sisteme koji nas međusobno
razdvajaju, možemo biti odgovorni za svoje postupke.
Neodgovornost unazađuje čoveka. Sami
smo na ovome svetu i isključivo od nas zavisi kakav će svet nastaviti da
postoji. Na nama je da ga učinimo boljim.
Pavijani sa drveta poznanja dobra
i zla polomili su svo granje, isto će se desiti i sa životom ako ih odatle na
vreme ne proteramo, vratimo svet ljudima. Onima kojima i pripada.
A vreme nam ističe.
Svako ko govori činjenicama ima
nameru da manipuliše i laže. Ne postoji rasparčana istina, koja se spaja
činjenicama. Ona je ili celovita ili je nema. Ne postoji nešto kao što je
delimična istina, ona nikada nije zamršena i isprepletena. Istina ne može biti
ni moja ni tvoja, to znate jer nikada tuđa istina nije bila i vaša. Uvek je
tako kada govorimo o istini a ne
živimo u istini. O vrednostima se ne
razmišlja, one su nezavisne od naše interpretacije.
Istina se ne podučava, ona se
posmatra, za istinu ne treba dokaza. Istina je u posmatranju, istina je
perspektiva, ne vidimo jer nam situacije sužavaju pogled na stvarnost.
Činjenice nisu isto što i istina,
one su jednako njeni paragrafi koliko su to i lažima, one su njihov hibrid.
Uvek je klimavo kad konstruišemo
na činjenicama, kada svedočimo kako bi opravdali stvarnost u svoju korist.
U tom smislu, iz kompleksnosti
života selektira se, povezuju i sintetišu provereno najlošiji primeri u
jednoznačni zaključak koji će aktivno podržati logiku pomračenih umova kao
objektivno iskustvo neminovnosti, te i destruktivnu suštinu razoritelja koji
uživaju u loži nakaradne predstave o paloj ljudskoj prirodi naklonjenoj zlu.
Njihov aplauz je gromoglasan kad god
se stropoštavamo.
Nasušna potreba zla je da bude
neprikosnoveno, na kraju je svog puta nesposobnosti razlikovanja dobra od zla,
tog polazišta u pustoš neprestanog zla.
Svekolika veličanstva ovoga sveta
neće se zadovoljiti time što smo navedeni poistovetiti se sa stvarnosnom
predstavom u kojoj učestvujemo kao gamad, što smo usvojili utilitarni karakter
života na zemlji.
Krajnji cilj egoičnog monstruma
je uništiti princip života, ostaviti nas bez prirodnog oslonca, bez svesti
kojom se živi život.
Nemati svest, nemati svetlost
bića.
NOSCE TE IPSUM
Neprijatelj nije pred vratima, u
vašoj je glavi. Od prve pomisli koja je prodrla u naš um, da niko nije kao “ja“, nastala su sva krvava znamenja nadribogova.
Sve grehovno poteklo je iz tog
zlog semena egotizma. Iz njega je nikla i savest kada su se stekli uslovi da se
unovče ljudske slabosti. Postavljena nam je kao kruna nad zaposednutim umom.
Ni svetlo, ni tama, baklja koja
osvetljava samo ono čemu se približi poigravajući se krivotvorenim slikama
sveta izvan domašaja naše svesti.
Preuzeo je kontrolu nad ljudskim
bićem, postao je vaš geštalt, vaša savest, vaš um.
Dete vidi jabuke koje bi da
ubere, jestivi plod prirode koji bi svako poželeo a samo je dečji uzrast u
stanju da ga dosegne, bez želje. Savest u tom “nesvesnom“ činu
prepoznaje krađu, um prepoznaje novčani iznos za koji je vlasnik zemljišta
oštećen, mišljenje zahteva da se dete prekori, da mu se objasni program u kojem
nema i ne sme biti naprslina; posed, vlasništvo, uložen
rad, zakon po kojem sve savršeno funkcioniše. Kako se to u budućnosti ne bi
ponovilo, kažnjava ga osećanjem krivice za počinjen prestup.
Tim odlučujućim adutom iz rukava
kojim se okončava nevina igra svakog detinjstva.
Ljudska priroda je podređena
karakteru koje kreiraju društveni odnosi/okolnosti.
Svaka borba koju su
civilizovani ljudi vodili je borba protiv
ljudske prirode, sve što smo nazivali podvigom je neprirodno. Toliko smo se
odvojili od sopstvene prirode da je više ne prepoznajemo.
Mi smo saterani u naš um, prisiljeni
da budemo ono što nismo. Um su uvrežena verovanja naših predaka, tradicija,
društvo, implantirani obrasci ponašanja koji se prenose sa kolena na koleno. Um
je bajata saga krezubih, brbljivih babetina i strina koje nemaju nikakve veze
sa našim životom. Plagijat koji smo dobili od svetine, legitimacija pod kojom ćemo nastupati kao ličnost. Beleg nižeg
bića pripremljenog za lažiranu stvarnost.
Ono
što primamo kao informacije šta je spoljni svet dolazi nam u paketu, bilo kao
predanje, bajka, film... kao gotov proizvod koji se dalje ne obrađuje, kao
sugestija koja sadrži ono što ćete misliti i verovati, što će automatski
odrediti vaš život.
Svest je naše zajedničko
prebivalište, u njoj je Utopija, stanište koje postoji, dostupno svima, koje je
tu gde je svaki čovek, zatrpano pod smetlištem uma i savesti. Nju sledite, ne
zaustavljajte se ako nema staze ni puta, i – srešćemo se, svi koji smo se
usmerili.
Jedan po jedan.
Svest je uvek čista, bezgrešna i
besprekorna. Ona je iskonski duh
homologne ljudske prirode.
Riznica lepote života.
Naša filogenetska definicija.
Svest je naša osnova, bez nje je
naš život neosnovan. Svest je ta koja nas predstavlja, pravu prirodu našeg
Bića, koja čini život vrednim življenja.
Tek kada svest bude oreol iznad
uma i savesti, sve će u nama biti obnovljeno. Um će biti prosvetljen, celovito
duhovno znanje, u stanju da razume i gleda u budućnost, savest nepokolebljiva
sila, biće neiskvareno, misli kristalno čiste, a srce mirno, isceljujuće.
Ljubav će ići pravo iz srca, a
naše sopstvo krasiće integritet.
Um ne može ništa u potpunosti da razume
dok ga svest ne pronikne. Um ne pravi razliku da li je nešto stvarno ili ne,
sve dok to mislite.
Svest je prepoznavanje, ona je ta
koja je sjedinjujuća i nezavisna, u kojoj se sve susreće.
Um i savest ne dozvoljavaju
prirodi da ide svojim tokom. U zajedničkom su poduhvatu protiv naše prirode.
Osećamo ono što mislimo. To je
kraj priče o ljudskim bićima.
Dobra vest: sama spoznaja da ste vi zatočenik sopstvenog uma jeste
oslobođenje.
Koliko god to bilo čudno, sve
doprinosi njihovom uspehu. Uspeh je njihova signatura.
Svuda oko nas je metež u kojem je
teško snaći se, odeleti sirenskom zovu među tolikim zavođenjima, biti
nepokolebljiv pred iskušenjima, pred protivrečnostima koje demorališu,
odgonetnuti kada smo uhvaćeni u mentalnu zamku. Svi smo u zbrci i neznanju, na
krivoj strani, i nikakav problem ne predstavlja razobličiti naše zablude i
predrasude, raskrinkati prevaru koju zastupamo. Na kraju, poraziti smisao samih
vrednosti.
Okupiran um nema razumevanja za univerzalnost,
ne shvata da ona ne postoji za levičare ili samo za desničare, ne postoji mir
katolika, muslimana ili hindusa, vrednosti ne poznaju deljivost, ne postoji
pravoslavna niti budistička ljubav, crnačka ili belačka duhovnost. Da istina i
sloboda ne biraju strane, da su podele kavezi u kojima nas drže zloćudni ljudi.
Svaka podela u vrednosnom smislu
uzrok je dubljoj podeli, kao što svako zlo ne miruje već inspiriše veće zlo,
svaka podela podstiče sledeću stvarajući neslaganje i neprijateljstvo, besmisao
i haos koji treba da svedoči u korist zagovornicima teze da nismo dorasli
iskušenjima.
Što su dublje podele među ljudima
i u nama samima, to bolje služimo.
Razjedinjeni delovi su ranjiviji
od celine.
Podeljeni smo osvojeni.
Isto načelo raščlanjivanja celine
koje se primenjuje na društva i države primenjuje se i na pojedinca.
Plan je osmišljen tako da sve ide
u prilog težnji za prihvatanjem bezobzirnih, dušegubnih ljudi.
Oni su stasali u protivrečju i
suprotnostima, u mržnji i preziru prema ljudskošću, prema osećanjima koja nas
zbližavaju. Oni su doneli nepoverenje u naš svet, projektujući svoju bol,
unutrašnju prazninu i ništavnost u svetovno. Razmnožili su neslogu i razdor.
Usavršili su lukavstvo da sve
svedu na svoju bolesnu prirodu, da preobraze po meri svoje netrpeljivosti.
STVORENJE
Svet je propadao i propada jer su
naše akcije i reakcije pokretane egom. Ego nikada, i nikoga nije vodio dobrim
putem.
Civilizaciji možemo postaviti
bezbrojna pitanja. Odgovor je uvek ego.
Zašto se sporo i teško menjamo,
dugo zadržavamo status quo?
Zašto zagovaramo mir i ljubav a
vodimo bratoubilačke ratove žedni krvi?
Zašto stvaramo probleme?
Otkuda zlo, otkuda patnja, dihotomija,
otkuda simulakrum...?
Ego je samoljubiv. Ego je idol
uma, njegova kreacija kojom se predstavlja.
Mentalne oznake šta je dobro a
šta je loše su oznake ega. I ono što je dobro i ono što je loše, podjednako ga
čine vitalnim, jer ego ne može da spozna ni jedno ni drugo. Za njega su to
objekti manipulacije. Bilo dobro ili loše, sa egom smo uvek na stranputici. Takvi
su postupci koje preduzima ego, uvek u dvostrukoj igri, i na pogodbeni način.
Dobro je tu da biste bili bolji
od lošeg, loše je tu da učinite da dobro ne bude bolje od vas.
Ego je u fornikaciji i sa dobrim
i sa lošim zato što je uvek učvršćen u poziciji onog što nam je poznato kao
interes. Interes je odlučujući odnos za ego. Ovo poigravanje sa smislom dobrog
i lošeg otkriva nam arkansku dvosmislenost ega - nedostatak odgovornosti!
Šta god se čini iz interesa,
nikada se ne čini da to bude za sve. Otuda i ono što izaberemo vođeni interesom
nikada ne potvrđuje vrednost takvog izbora. Neodgovornost prema sopstvenom
izboru otkriva nam još dublju poruku - ništa ga ne
obavezuje da bude ono što čini od sebe samog.
Nepouzdanost je glavna odlika
ega. Ovo svojstvo izražava se kroz interes koji participira u vrednostima onako
kako mu odgovara.
Egu paše sve što je skrojio
interes.
Nema ničeg kontradiktornog kada
je interes u pitanju. Interes je postulat cinizma, ona bezočnost koja se ne
raduje zbog dobra niti kaje zbog zla.
Ego uvek želi dominaciju, da se
postavi iznad, i živi u strepnji da ne izgubi supra poziciju.
Zato su želja i strepnja lanci i
katanci njegovog sveta. Da nema ega, želja i strepnja ne bi imali gde da
odjekuju.
Jedina namera ega je potvrda
vlastite važnosti.
Ima još nešto, ego ne može bez
prisutnosti u svetu, ego uvek nastoji da bude pod svetlošću pozornice. Da bi
sproveo svoju nameru ego mora da se personalizuje, ta ekstrinzična pojavnost
ega kojom se ostvarujemo u zajednici jeste naša ličnost. Svojevrsna atrakcija koja
će verbalizovati ego, mizansceno stvorenje koje obezličava čoveka. Manjkava,
nedovoljna, nejaka, po svemu deficijentna kreatura dostojna prezira.
Ego je ideja koja nam je prešla u
krv i postala naša druga priroda, ona koja se proglasila nezavisnom od Bića, ona
koju osećamo i doživljamo kao zlo, naše uobraženo ja koje se dodalo uz jesam,
ona iz koje izbijaju sve lažne slike i predstave o nama.
U jednoj
reči, ego je prepotencija. Prepotencija je znak jednakosti ega.
Nadmenost je čoveka otrgla iz
prirodnosti, iz njegovog bivstva, iskrivljujući njegovu suštinu. To je
inicijalni rascep, pragreh, ono što nazivamo padom ( grehopad ) dogodilo nam se u
osećanju nadmoći, u pomisli da možemo da se uzdignemo iznad naše prirode, iznad
onoga što jesmo i iznad čega ne možemo biti.
Sve podele proističu iz ovog
rascepa. Sve naknadne podele multiplikovane su iz ove početne podele.
Ego je jedini izvor zla iz kojeg
su potekli svi naši problemi. Svo zlo ovoga sveta poteklo je iz ega.
Smisao svih vrednosti proneveren
je u punomoći datoj egu. Rezultat takvog cinizma prema životu jeste naopak
svet. Koloplet u kojem je sve naglavačke ispreturano.
Kada bismo sve krajnje
pojednostavili, zlo nije ništa drugo do ljudska greška koja se da ispraviti. Ko
ispravi ovu grešku, ispravlja sve što je iskvareno posredstvom te greške.
Ego se bavi značajem i važnošću
zato što u njemu nema vrednosti a time ni ispunjenja. Punoća je fundamentalni
problem ega, da bude ono što nije. Biti ono što nije i postići ono za šta nije
predodređen to je osnova neurotizacije ega.
Jedina potpunost koju ego može
postići je psihopatska.
Potpuna suprotnost najčistijem,
potpuno ruglo ljudskog Bića.
Sve što ne treba biti i kako ne
treba delovati.
Vertikala ega nije u duhovnom uzdizanju,
već u takmičarskom duhu i bespoštednoj borbi za što bolju poziciju u društvu.
Biti nešto više, značiti u svetu, savladati onog drugog, to je agenda ega.
Umesto da drugim nadopuni ono što
mu nedostaje, kako bi to učinili dobri prijatelji, da nadahnjuje i budi dobro u
drugome, ego se oblikuje u disfunkcionalnim odnosima: u suparništvu i neprijateljstvu, u suprotnostima i
polarizacijama. U jačanju unutar pro et
contra pozicija.
Ego je začet i opstaje u
oprečnosti baš kao što i crpi snagu suprotstavljajući se drugima.
U toj kompeticiji/opsesivno-kompulzivnoj neurotizaciji, izdvojiće se
ličnosti na koje će se mnogi ugledati i želeti da se pretvore u taj uzor, a ego
je pretvoran i nikoga nije učinio srećnim pa neće ni tebe. Najvažnije od svog
znanja je da ovo sagledate. Ništa ne morate da znate ali to morate znati. Sve
možete da zaboravite, ali to nikada.
Civilizacija ega živi u
hipokriziji.
Sve što vam nedostaje ego će
popuniti: uspeh, priznanja, slava,
nadmoć... ego će kompenzovati sve slabosti vaše ličnosti, sve je to nesreća
kakvu ne možete ni da zamislite.
Sve što je dobro da razumemo je
prosto i jednostavno, nije neophodno da budete nekakav olog, nikakvo specijalno znanje nije potrebno. Zapamtite – ego je
idol uma, ego nije zamena za Biće, um okupiran egom je naš neprijatelj.
Sve što nam treba u ovom času je
samopregor, par vrlina: asketizam i hrabrost, bez
kojih niko ne može vladati svojim životom. Kada kažem asketizam ne mislim na
lišavanje nego na skromnost.
Skromnost i srčanost svako od nas
može razviti jer svi imamo dušu i srce.
Nema stvarnog života dok srce ne zakuca
i dok nas duša ne povede.
PAD
Postoje samo dva načina življenja: u skladu sa prirodom, i u prestupu izvan prirodnog.
Život u skladu sa ljudskom
prirodom je život u punoći, život u prestupu je život u prazno.
Prvi je u miru i ljubavi i
zajedništvu, drugi je u antagonizmu, strepnji i egoizmu.
Prvi je u istini, drugi je u
laži.
Sreća je vidljivi znak života u harmoniji
sa (ljudskom) prirodom, patnja je mera odstupanja od vaše prirodnosti.
Osnovni uzrok ljudske patnje
jeste opoziv ljudske prirode. U tom opozivu je naš pad a dalje propadanje u
našem odnosu prema padu.
Nije moguće izigrati sopstvenu
prirodu.
Sve što je neprirodno je
prokletstvo. Čovekovo prokletstvo je u misli da je on iznad prirode, odnosno –
u pomračenoj svesti o sopstvenoj prirodi.
Prepotencija
je poremetila prirodnu ravnotežu, ona je otvorila put ka prokletstvu, ona je
nagoveštaj svih pošasti i užasa koji će uslediti.
Previše sebe donosi nevolje.
Fascinacija sobom, sopstvenom
opsenom, tom samoobmanom prekinuta je prirodna povezanost. To stanje
odvojenosti od prirode našeg bića i ambicije nad samom prirodom života po sebi
je jedini pakao koji postoji i u kome egzistiramo.
Ideja koja ima fiksaciju u ja, meni, moje, u tome da ja zaslužujem
bolje, da meni pripada više, da moram prisvojiti jer želim samo za sebe,
pokrenula je uzročno-posledičnu lančanu reakciju.
Taj višak na tasu pokrenuće
sveopštu disharmoniju... manjak na drugoj strani... utrkivanje, otimanje,
grabežljivost, višak potreba, višak
greha, potom i novca kojim će se zahuktati i ostala protivrečja.
Ego uvek zadržava za sebe, to je
kriterijum egoizma.
Višak je otvorio Pandorinu
kutiju.
Priča o padu je priča o višku
života, o dijaboličkom preterivanju čoveka koji je previše želeo, o višku koji
je ispraznio Biće, o potrazi izvan savršenstva, izvan eshatološke zajednice. O
tome govori i biblijska parabola o drvetu spoznanja dobra i zla, šta bi se u
Rajskom vrtu moglo novo saznati nego da postoji gore a taj gori svet načiniće
čovek svojim “usaršavanjem” savršenstva.
Da bi neka dama imala 120 pari
sandala mora postojati podanički mentalitet i poslušne budale koje će joj
podići piramidu. Iz tog razloga Eichmann nije ubijao autoritete već logoraše,
on nije ubica nego podanik koji je samo dosledno izvršavao naređenja i
podržavao hijerarhiju. Status, sopstveni značaj, tome je sve podređeno. Pokornost
ga je načinila nebićem više nego antisemitska uverenja i sadistički karakter. Bez
hrabrosti niko ne može slobodno misliti, govoriti i delovati. On ne oseća
odgovornost, on revnosno izvršava zadatak koji mu je poveren, u funkciji je
birokratskog aparata koji ubija u njegovo ime preuzimajući odgovornost za
holokaust, on ne uživa niti se gadi, opravdava se svojim mestom u poretku.
Poštuje pravila paralelnog univerzuma, upravo ono što je status, ono što je
najprozirniji birokratski stav baš u židovskoj praksi. Savesno obavljanje
dužnosti.
Jedina dualnost koja postoji je
lukavstvo i naivnost.
Dualnost dobra i zla kao
najstariji mit ujedno je i najstarije lukavstvo. Jedina dualnost koja postoji
je ona koja je primovana samom dualnošću, nju čine dve vrste ljudi: lukavi i naivni, pastiri i ovce. U ova dva koša svrstava
se većina ljudi, oni ne mogu jedni bez drugih.
Na ovoj dualnosti su utemeljene
sve institucije, hijerarhija, eksploatacija, ekonomija... SVE počiva na ovom
lukavstvu, na ovom otrcanom triku.
Dualnost je bujna mašta gluposti
koja ne može da se pomiri sa jednostavnošću. Slatko i slano nisu dualitet već
normalnost, leto i zima, dan i noć prirodni su ciklusi. Um je taj koji se neprestano odlučuje,
levo-desno, za-protiv, koji odvaja jedno od drugog, sve rasparčava, melje
usitnjava, mrvi u prah i pepeo.
Dvojakost postoji samo u gluposti
koja se suprotstavlja egzistencijalnom.
Kada se udvojiš više nisi pri
sebi, nisi utemeljen, tada se pojavljuje pakao.
Istina će vas osloboditi!
PODELE
Ego je delimičan, i sva njegova
postignuća su delimična.
Laž je sve što potiče iz ega, iz
samoljublja, iz sebičnosti, obesti, zavisti, ambicije, žudnje za vlašću. Sve
što žudi da nadmašuje i hvali njegovu “veličinu“.
Ego nije prijemčiv za jedinstvo.
Njegovo jedinstvo je zatvoreno u karantin, on se razvija unutar ograničenja,
njegova sloboda izbora je uvek u zacrtanim granicama religije, ideologije,
nacije...
Ego nikada ne može biti celovit,
potpuno zadovoljan sobom, upotpunjen, do kraja ispunjen i ostvaren. Ograničeno
nema kapaciteta da primi ništa van okvira vlastite ograničenosti. Zato on sve
deli na dva, sve svodi na binarno rasuđivanje, na crno i belo, dobro i loše,
ili-ili, pozicija ili opozicija, svrstava u boksove, uvek je raspolućen, u
svemu delimičan, zadržan u krugu nedovoljne stvarnosti, stišnjen u nekom kalupu
u kojem se oseća potpuno ispunjen.
Unutar kalupa u kojem nema
nikakvog smisla.
Njegova istina je uvek delimična,
vezana za činjenice kojima se približava istini, njegova ljubav je vezana za
mržnju, prijateljstvo sa neprijateljstvom, ego je uvek na pola puta, u raskolu
i u svemu podeljen.
Sve je u egu podeljeno na dva,
sam ego je rascepljen na ego i alter ego. Sama varka je u egu.
Ego je apsurd.
Tako je i s njegovom slobodom, i verovanjem. Dobro i zlo su apsurd ega, različiti
interesni aspekti, on veruje u apsurdno jer je i sam apsurdan, jer od njega
nema ničeg apsurdnijeg.
Hrist i Antihrist nesumnjivo su
manifestacija dualne apologije ega.
Takav je i bog ega, on sam,
mišljeni, tobožnji bog je zapravo otkrovenje ega. Ne treba drugog dokaza za ovu
tvrdnju do te da ovaj nadri bog ima ljudski karakter. Ego otkriva sebe svetu
kojeg je stvorio. Jednom rukom daje, drugom oduzima, jednom rukom miluje,
drugom kažnjava. Jednom rukom uzdiže u nebesa, drugom baca u oganj gde je plač i škrgut zubima.
Koncept
boga korumpiran je konceptom đavola.
Podele su korumpirale životno
jedinstvo, podele su dovele do kolapsa svih vrednosti, do rascepa jedinstvenog
bića na subjekat i objekat koji se jedno prema drugom odnose kao prema
predmetu.
Jedno se podelilo, raspolutili
smo celinu, od jedne stvari pravimo dve manje stvari, od njih četiri... i tako dok ne ostanemo sami za sebe, to je krajnja
podela.
Kao posledica podvajanja javljaju
se antagonizmi koji će dokrajčiti naše organsko i duhovno jedinstvo. Zlo je u
podeli na suprotstavljene strane, u tenziji, u protivrečju, u nepomirljivosti.
Negde mora da završi kada krene
po zlu.
Kraj svim podelama je ništavilo. Najmasovnija
grobnica čovečanstva.
Eto kuda nas vodi ego.
POSLANICE PSIHOPATAMA
Ništavilo je postalo sinonim za
život. Psihopata više ne mora da pati zbog svoje kobi, ostvaren je san svakog
psihopate. Sada svaki psihopata može s ponosom da kaže: ja sam neko.
Postigao je ono što mu je bilo
lakše postići, ovladao je normalnim ljudima ali ne i sobom. Poremetio je zdrave
odnose, na šta je ponosan, našao je saveznike i učenike, podredio je druge
sopstvenim nastranostima. Sada može da uživa u sopstvenom defektu.
Normalni ljudi ne moraju da pate,
dovoljno je da se prilagode, da prihvate psihopatske propozicije i život učine
podnošljivim, psihopatsko ustrojstvo je kao bolest s kojom ste naučili da
živite.
Ego kandiduje psihopatsko kao civilizacijski
uzor, transgeneracijski, strpljivo gradeći stvarnost u kojoj je unakažena
ljudskost, utemeljene lažne vrednosti i idoli, u kojoj je upropašteno sve što
je u biću i van bića.
Psihopatska stvarnost je izneta
iz njihovog duhovnog okvira. Realitet kakav poznajemo nije ništa drugo do verno
preslikana kopija unutrašnjeg sveta psihopate. Iskvarena kao što su sami
iskvareni.
Java je mentalna slika psihopate; mračne, bezosećajne, beskrupulozne duše.
Ego je tvorac oksimorona, labave
i trošne strukture ličnosti i života kojom se ogradio od naše prirode,
postojanja kojim je opozvan istinski, oduhovljeni smisao života. Ego je kreator
nakaradnog, ego je Demijurg, neimar sveta u kojem je psihopata knez.
A knez ovoga sveta nema radosti u sebi, time ni svrhu života.
Psihopata se ne vidi iznutra, u njemu je ugašena svest, uskraćen je za dublji
uvid, za empatiju i saosećajnost, prisnost, poverenje, toplinu, iskrenost... nije
u stanju da doživi i prenese dobra osećanja, da sagleda celokupnu situaciju, isfrustriran
je srećom normalnih ljudi. Jedini način njegovog zadovoljstva je patologizirati
čovečanstvo, osvojiti sreću od onih koji je imaju, razoriti mir, izneti u svet
ono što se dešava unutar njih, razboleti ga svojom malignošću. Učiniti da svet
postane bezbojan, onakav kakvim ga psihopate doživljavaju.
Da bi svoju zlonamernost sproveli
u delo, neophodna je im je podrška običnog čoveka kako bi patološko imalo privid normalnosti, a to je najlakše
ostvariti sinhronizacijom patološkog samoljublja sa racionalnim egoizmom
normalnih ljudi.
Psihopata je disfunkcionalan u
reakciji na tuđe misli i emocije što se odražava kao loše čitanje namera drugih
ljudi. Otuda psihopatska potreba za kontrolom.
Psihopata je majstor
manipulacije, on je pre svega manipulativan prema sebi, samoobmanjen, uveren u
sopstvenu izuzetnost. Ova sposobnost je okosnica njegove nadmoći kojom
označavamo snagu da se neka zamisao, želja, odluka i volja sprovede u delo
uprkos otporu većine, primoravanja da svet vidimo njihovim staklenim očima,
doživimo njihovim invalidnim osećanjima, da preuzmemo njihov hendikep na sebe.
Nadmoć ne propušta priliku da
ugrozi moć svim sredstvima, za razliku od poverenja koje se stiče zaslugom,
služenjem zajednici, koje potiče iz ljudske vrednosti, nadmoć je sva u
uslovljavanju, pretenziji, u razbojništvu i nasilju. Moć je u slobodnoj volji,
nadmoć je protiv slobodne volje. Moć uvažavamo, nadmoći se podređujemo. Moć
zasniva svoj racionalni autoritet na
sposobnostima, znanjima i veštinama da se pomogne i unapredi zajednica. Ona je
u poštovanju, nadmoć je u strahopoštovanju, moć je u službi ljudima, nadmoć je
okrenuta interesima autoriteta koji ima vlast nad ljudima (za celovitiji uvid, pročitati BLACK BOX OF POWER).
Strepnja je
noseći stub vladavine, strepnja je pilon nadmoći.
Što je
strepnja veća to je veća podložnost manipulaciji.
Strah je primarna emocija, strah
je prirodna uzbuna, alarm koji nas upozorava na opasnost, koji nam govori da
nešto trebamo da preduzmemo kako bismo zaštitili život.
Strah nas nikada nije prevario
jer je strah utkan u našu prirodu, to je prijatelj koji nam je nebrojano puta
spasio život, neko ko vas nikada nije izneverio.
Prevarila vas je afektacija,
strepnja, umovanje straha, očekivanje najgoreg događaja/ishoda, jer ste se vezali za ideju, niste se vezali za
život.
Ideje su pogrešne, život nije
pogrešan.
Nerealni strahovi su nam narušili
mir, ta strepnja koja nas razjeda, koja je u neprestanoj auskultaciji obmane,
koja neprestano proverava šta iracionalno misli o njoj, šta neznanje ima da je
posavetuje.
Um je smislio sve neosnovane
strahove, on je taj koji je plašljivac, to se jasno vidi kada smo u strahu,
uvek štitimo glavu, nikada rukama ne zaštitimo srce. Ali, zato uvek držimo ruku
na srcu kada se kunemo, nikada je ne stavljamo na glavu jer osećamo da je u
njoj kukavica i lažov.
Niko nije odgovoran za naše
strepnje osim nas samih. To je samo tvoj problem i zato ne može nestati tuđim
razumevanjem. Tvoj problem će nestati samo ukoliko ga sam budeš razumeo.
Nikakvo rešenje neće doći od mog razumevanja, ono je u mojoj odgovornosti.
Psihopatija je anomalija u
instinktivnoj datosti, u samom supstratu ljudskog bića duboko inkodiranom u
našoj prirodi. Psihopata npr. ima izrazito razvijen instinkt za samoodržanjem i
rudimentiran instinkt za dobrobit zajednice što ga čini dezorijentisanim u
međuljudskim odnosima. Njegova spoznaja
je redukovana za sve za šta je uskraćen, ono što je normalnim ljudima
samorazumljivo to je njemu je antipod, ono što je normalnim ljudima prirodni
put, njemu je lavirint.
Psihopata ne poznaje opštu
dobrobit, brigu za druge, žrtvovanje za drugog, ljubav prema bližnjem, on je
uvek u opozitu sa zajednicom.
Razlog tome je što on nema
potrebnu emotivnu dubinu koja bi oblikovala njegovo ponašanje u društvenim
interakcijama.
Poremećaj je lociran u
telencefalonu (cerebrum, veliki mozak) u jednom od četiri područja koje
obuhvata: moždanu koru
(orbitofrontalni korteks), pripadajuću belu masu (komisuralna, asocijativna i
projekciona vlakna) i supkortikalne jezgre limbičkog telencefalona (corpus
amygdaloideum).
Amigdaloidni kompleks je centar
našeg emotivnog i nagonskog ponašanja, važan je u regulaciji motivacijskih
stanja i instinktivnog shvatanja. Amigdaloidni kompleks ima ekstenzivne veze sa
drugim limbičkim poljima i takođe su uključena u memorisanje, homeostazu i integrativnu funkciju emocionalnih obrazaca
ponašanja. Na subkortikalnom (podsvesnom) nivou amigdaloidna jezgra su
specijalno važna u izazivanju emocionalnog odgovora pre nego što
orbitofrontalni koreteks može osigurati interpretaciju nadražaja i sprovesti
racionalno planiranje. Amigdala se aktivira uvek kada našim čulima detektujemo
preteći podražaj iz spoljnog sveta.
Postoje brojni naučni radovi
potkrepljeni medicinskom vizualizacijom moždanih struktura (PAT scan) koji
potvrđuju asimetriju, smanjen
volumen amigdala i izrazito smanjenu aktivnost prefrontalnog korteksa u
psihopata.
Brojne studije ističu deficit
serotonina u prednjem delu mozga, poremećaj akumulacije dopamina u nucleus
accumbens-u kojima se može objasniti potreba za dopaminskom nagradom.
Na sedamnaestom hromozomu mapiran
je defekt gena odgovornog za sintezu transportera serotonina (SERT/5-HTT), sa psihopatijom se povezuje i varijacija MAOA
gena, popularno zvanog gen ratnika.
No, to je svakako preobimna građa van granica uže stručnog interesovanja.
Važno je napomenuti i ulogu
amigdala u prikopčavanju emocija na razne stimuluse pristigle iz asocijativnog
kotreksa.
Asocijativno polje velikog mozga
vrši sintezu svih asocijativnih informacija i stoga ga nazivamo poljem
tercijalne multisenzorne asocijativne memorije, ono je odgovorno za obavljanje
najsloženijih moždanih funkcija. Za ovu temu bitno nam je specifično područje prefrontalnog korteksa koji nazivamo
orbitofrontalnim korteksom.
Orbitofrontalni korteks zadužen
je za svesnu percepciju emocija, prepoznavanje socijalnih situacija koje
uključuje ljudsku zajednicu, za naša iskustva, sećanja i prosuđivanje, kao i za
sprovođenje tih prosudbi u odgovarajuće osećaje i ponašanje.
Psihopatski poremećaj nastaje u
disfunkciji ulaznih informacija u orbitofrontalni korteks, o tome šta se dešava
u našoj okolini, u izlaznim informacijama koje utiču na naše ponašanje i
fiziološke reakcije uključujući i emocionalne reakcije koje organizuju
amigdaloidna tela.
Emocije imaju fundamentalnu ulogu
u formiranju vrednosnog sistema svakog ljudskog bića. Na osnovu njih donosimo
odluke kako da na njih reagujemo, planiramo akcije i procenjujemo posledice za
svoje postupke.
Emocije predstavljaju temelj na
kojem ćemo izgraditi našu misao, u našoj je prirodi da misao izražavamo neodvojivo
od emocije.
U psihopata je misao izolovana od
svoje emocionalne podloge, bez te spone to je čini deformisanom, nerealnom,
neprirodnom, prividom, iluzijom. Misao se ne prožima sa emocijom, ona stvara
svoj vlastiti intelektualni svet koji nije proizašao iz punog prirodnog
porekla, takva osoba ne može biti svesna ljudske prirode i ne može dostići puni
razvoj. Um nije u stanju da rešava istinu ljudske prirode ako ne integriše
emociju.
Psihopata nema sposobnost
interakcije znanja i bića, stoga njegovo znanje nikada ne dospeva na nivo
razumevanja.
On je taj koji stvara izopačenja
izvan same čovekove prirode, sliku sveta bez emotivne obojenosti, sveta
rascepljenog od ljudske prirode.
Ako nekoga zanima odgovor na
pitanje otkuda simulakrum, evo mu odgovora.
Psihopata nema doživljaj koji bi
mogao da iskusi, nema straha od natprirodnih sila, nema ljubavi prema bližnjem.
To se ne može iskusiti niti doživeti snagom uma, mišlju koja nije prožeta
emocijom, čistom, sterilnom mišlju u koju ne zadire emocija. Jer, takav um je
telesni um. Nema svesti koja bi integrisala misao i emociju, stoga one ne
zadiru jedna u drugu.
Ako nekoga zanima odgovor na
pitanje otkuda dihotomija, evo mu odgovora.
Sve je čitko zapisano u ljudskom genotipu.
Psihopata nema sposobnost
razlučivanja dobra i zla, ne može da razlikuje subjektivno od objektivnog
važenja, ne može da usvoji vrednovanje koje se nalazi izvan kriterijuma
njegovih subjektivnih uverenja.
Odsustvo dvostruke determinacije utiče na to da ne može da shvati implikacije
njegove anomalije.
Relacija subjektivno-objektivno
za njega je uvek pitanje koristi, lični interes i pristrasnost uvek ima
odlučujući uticaj na njegove planove. U ljudskom biću od integriteta, nikada
nema ovakvih dilema, jer je biće u stanju (ljubavi npr.) a u stanju nema ni
subjektivnosti ni objektivnosti.
U stanju nema dualnosti.
Psihopata nije u mogućnosti da
iskusi jedinstvo i da se poveže sa celinom. U njegovom sistemu vrednosti nema
ni jedne orijentacije na osnovu osećajnosti, empatije i brige za drugog. Njegov
idealizam je zasnovan isključivo na psihopatskom egoizmu, na praktičnom i
korisnom za njega samog.
Neosetljivost (strah, ljubav,
sreća, duševni mir), nedostatak empatije i osećanja žaljenja, plitka osećanja i
nedovoljno pamćenje sebe, specifičnosti su psihopatske prirode.
Njene karakteristike su: patološko laganje, lukavstvo, varanje, proračunatost, grandiozno
samoljublje, parazitski stil života/grabežljivost,
neodgovornost, samovolja, netrpeljivost, koristoljublje, okrutnost, veoma
snižen prag tolerancije i slab frustracioni kapacitet te intenzivne reakcije na
frustraciju (impulsivnost i agresivnost), sklonost ka dominaciji i
manipulaciji.
Takav je psihopata a ti si još
gori.
Ti si njegov lakej.
P.S. Shvati to kao kompliment,
jer ti si za njega GOJA, a ne čovek.
DOBRONAMERNOST
Dobronamernost je moja religija, moja zvezda vodilja.
Ako išta može spasiti ovaj svet onda je to svest o dobronamernosti.
Ništa toliko ne poštuje zajednicu koliko to čini i potvrđuje dobronamernost i
dobrota prema svakom ljudskom biću. Ništa nije dobro i ne može se nazvati
dobrim ako nije dobro za sve, dobrota nikoga ne izostavlja. Nema dobrote ako je
iznesete u pustinju, pustinjaštvo je bekstvo od života, pustinjak nije dobar
čovek, on se niti razdaje niti čini dobrotu.
Dobronamernost je najispravniji način odnosa među
ljudima. Biti dobronameran to znači da ono što radite ima vrednost.
Ko čini u dobronamernosti ne misli na posledice.
U dobronamernosti je sve usklađeno zato što izvire iz
najdublje čistote bića. Ona je kao oaza u kojoj se napajaju vrline.
Sve se ogledaju u dobronamernosti. Ako se ona ne
odražava nema ni verodostojnosti. Objasniću to primerom.
Humanitarni fondovi su čist biznis, još jedna firma
uspešnog poslovanja koja će utvrditi pazar, kao i svaka firma koja se trudi da
uspešno posluje. Njihovo „čovekoljublje” se sastoji u tome da prigrabe korist i
zasluge u svoje ime. To je primer dobročinstva bez dobronamernosti, njegove su
namere čast i slava, u njima nema ničega od delotvorne dobrote, od dobrote koja
ne traži ništa za uzvrat. Jer, ako ne tražimo ništa za uzvrat, onda dobra
namera i delo ne stoje u obrnutoj sazmeri.
Dobro je oprečno s računom, ljubav je oprečna s
dužnošću, ona ne zadužuje, ona se daje. Takva je najlepše i jedino zaveštanje.
Ako obavezuje, onda nije dobro. Time što nas obavezuje
otkriva nam skrivenu nameru. Samo liči na ono za šta se lažno predstavlja. Iako
liči na humanost, nije to i postala. Ima njen izgled ali nema smisao ispunjenja
humanosti.
Milijarderi su sebi stvorili i taj luksuz da mogu
činiti dobročinstva. Postigli su zadovoljavajući stepen dobrog života i sada
mogu sebi priuštiti da bez konflikta interesa čine dobra dela u kojima nema
nikakve svrhe ukoliko u čoveku nema dobronamernosti. To su postupci uslovne
dobrote, neistiniti u svojim pobudama. To je kreveljenje dobroti. U njima nema
dobrote pa je ne mogu ni deliti, oni dele samo ono što im je nepotrebno. Da su
humani ne bi se bestidno obogatili.
Dobronamernost nikada ne propušta priliku.
Dobrota ne traži da se stvore povoljni uslovi za
dobročinstvo. Nikada ne kasni, uvek je dobrodošla. Njom se ne može varati, nema
dužnosti u dobroti. Dobrota je čista jer je bezuslovna, jer je iz ljubavi i
čovekoljublja, a sve što je u ljubavi je nepokolebljivo i ne može biti
drugačije nego da bude dobro.
Sve vrednosti su očišćene od uslovljavanja i
alternativa. To je odlika čistote, ne može se uprljati i izopačiti, ne može
biti drugačija nego u čistom stanju, a u stanjima nema ličnih stavova.
Nema humane naravi u delima koja se čine zlom voljom. Motivisana
interesom i koristoljubljem, čak i kada manifestacije dela nisu nužno
negativne, ovakva dela su samo još jedno sredstvo egoizma kojim se zauzimamo za
prezrene lične ciljeve.
Dobrota nestaje čim ego sazna za nju. Dobronamernost
ne ishodi iz ega, ishodi iz dubine bića neporemećenog egom. Ona se crpi iz
nikad ne pomućenog izvora, iz čiste ljubavi. Dobronamernost se ne oglašava, čim
se oglasi – oglasila se laž, ego je delovao, priključio se izam. Nastupa njegov
šou program, pozirajuća humanost, ljudskost postaje humanizam... humanitarnost
za naslovne strane... humanitarizam postaje sinonim za izbegavanje poreza...
bombardovanje postaje humano... nasilje postaje uzor koji poštujemo, a ono što poštujemo je ono što motivira naše
ponašanje.
Ne možemo činiti dobra dela u svetu ako ih nismo našli
u sebi.
Dobrota je sva u istini, istina ne bi bila celovita da
dobrota nije u njoj. Nema spoznaje ukoliko ne postoji ova potpunost. Nema
spoznaje istine bez dobrote. Dobrota živi istinom, ona se ne može spoznati
ničim osim celim bićem.
Zlo ne zna za istinu, zlo zna za laž, za lukavstva koja
će laž predstaviti kao istinu, učiniti ih jedna drugoj sličnima. Okačiti ih na
isto drvo kao da su nikle iz jednog semena.
Uopšteno govoreći, egoični um je oprečan istini, zato
čoveka koji je u egu ne možemo smatrati dobrim. On je duhovno umrtvljen i kao
takav on samo podražava život, lažno je njegova manifestacija, zabluda je
njegovo viđenje.
Ono što je u biću vrednost, u njemu je posedovanje.
Ono što je u biću volja, u njemu je pohlepa. Ono što je u biću moć, u njemu je
nadmoć, njegova ljubav je samoljublje, njegovo dobro je korist, svoja znanja
doživlja kao zdravorazumske stvari.
Sve je u imitaciji postavljeno naglavačke.
Čuvena poslovica “Put u raj popločan je lošim
namerama” ukazuje nam na kamuflažne sposobnosti ega.
Cilj ega nije dobronamernost, ego nema nameru da se
istopi od ljubavi prema bližnjem.
Ego je u inverziji sa dobronamernošću, zato je
pribegao lukavstvu da dobronamernost poveže sa paklom, i uspeo je u paklenoj
nameri.
Ne kaže se bez razloga da zlo govori unatraške. Put u pakao popločan je dobrim namerama skrenula
je s puta u raj milione ljudskih duša.
Ono što vam pomahnitali makijavelistički um ne
saopštava, jer ne zna, i ne može znati, je da su sredstva i cilj jedno te isto.
Ako sredstvo ne doprinosi našoj sreći, neće ni cilj.
Za sve androide kojima se zenice šire “ako p, onda q” logičkim automatizmom:
ako dobronamernost ne doprinosi našem blagostanju, onda ništa. Vaš cilj je
oprao vaša prljava sredstva.
Nema duhovnog stanovišta u tvrdnji da je put u pakao
popločan dobrim namerama. Ova svima dobro poznata poslovica otkriva nam
psihopatsko programiranje, potvrđuje nam kojim putem ne žele da idemo, otuda i
pretnja paklom koja treba da nas zastraši od dobrih namera.
Dobronamernost ne može da usmerava u pogrešnom smeru,
ona je jedini put na kojem se sreću ljudi. Sledite dobrotu i sve što se
vekovima delilo, razjedinjavalo, suprotstavljalo... jednoga dana ponovo će se
sabrati u jedno.
Čovek će ponovo biti prepoznatljiv tako što ostvaruje
dobrotu. Ljudi su ljudi tek kad saosećaju jedni s drugima, ispomažu i brinu jedni
o drugima, u tome je sva manifestacija ljudskog bića čija je suština ljubav,
jer svo dobro pripada ljubavi.
Baš kao i sam život.
Frojdova revolucionarnost sastojala se u
tome što je pokazao da dobre namere ništa ne znače ako prikrivaju nesvesne
namere; otkrio je “pošteno” nepoštenje, pokazavši da nije dovoljno samo svesno
misliti.
Malo je primera u kojima ne mogu da uvažim mišljenje
iskrenog humaniste Eriha Froma kao što je ova hvala upućena Frojdu.
Šta su uopšte nesvesne namere?
U ovoj formulaciji ne vidim primedbu upućenu namerama
uprkos tome što sam siguran da ne postoji nešto takvo kao što je nesvesna namera. Ne postoji namera koja
će se manifestovati bez svesti. Skrivena namera bi bio prihvatljiv pojam i ja
tu povlačim debelu crvenu liniju između dobronamernosti koja želi da pomogne, u
kojoj nema konflikata niti falsifikata/špekulacija u dinamičkom smislu ( dobro misli i dobro im hoće ), i
zlonamernosti koja želi da ometa i naškodi drugome, skrivajući se iza “dobrih“
namera.
To je smernica koja se odnosi na delotvornost postupka,
a ne na namere, jer i dobronamerni ljudi prave nehotične greške, a prave ih
zato što se dobronamerni ljudi uvek prihvataju delovanja. U brizi za
čovečanstvo nema prirodnijeg delovanja od dobronamernog. Dobronamernost čini
život boljim, to bolje je dobrota koju ništa ne može odvesti od dobra.
Ljudski je grešiti ako pretpostavljamo dobru nameru.
Kada dobronamernost stoji iza naših dela, onda su nam
dela i iskrena i pravedna, i slobodna i časna, u njima je i čojstvo i junaštvo,
i vernost i čestitost, i čovekoljublje i čovečnost, i saosećajnost i solidarnost.
U dobronamernosti ne manjka ni jedne vrline. Sva njena
dela protkana su univerzalnim vrednostima – životom u ljubavi, miru, i
zajedništvu.
Svest o dobru uvek radi za dobro ljudi. Ljudskosti
nema bez dobrote.
Dobrota znači neštedimice deliti sve što imamo, davati
sebe drugima, bez prinude, bez tendencioznost, nepristrasno. Iznad kategoričkog
imperativa. U dobroj volji.
Naše najveće bogatstvo je dobrota koju smo dali, naš
najuzvišeniji poziv je stvarati dobrotu. Ako samo mislite na sebe, misli su vam
beznačajne.
Ljudskost je reč budućnosti ljudskog roda.
Samo ljudskost može biti ta koja nas izjednačava, koja
će nas pročistiti i povratiti nam duhovnu snagu koju su progutali sistemi u
koje verujemo. Sistemi koji pothranjuju suprotstavljenost.
Samo ljudskost može biti ta koja će nam povratiti
izgubljeno nasleđe jednakosti, zajedništva i mira.
Bog nije objedinjavajuća ideja, ljudskost jeste.
Mudraci su unakazili humanost. Preziru humanost koja
nije humanost njihovog puta. To nije pravo. Pravo je samo gde upire pastirov
prst. Ostalo je jeres koju treba proganjati.
Anatema da bude!
U ljubavi su našli nedostatke. Neiskrena je ljubav
koja ne niče van crkvenog dvorišta, koja ne viče da je od boga, koja ne viče Ja sam Put, istina i život! ( Jov.14.6
). Ja sam čokot a vi loza... jer bez mene
ne možete učiniti ništa ( Jov. 15. 4,5 ). Ko ima moje zapovesti i drži ih, taj me voli ( Jov. 15. 21 ).
To je ego koji prisvaja, koji govori ovo je moje, moja
religija je ispravna. Moja humanost je prava. To je sistem koji travestira
dobrotu pod svoje vlasništvo kao da dobrota i ljudskost nisu postojale pre
jevanđelja.
I van stada.
I kako to da humanost jednog stada može biti prijatelj
a drugog neprijatelj?
Dobrota je vrednost koju ne možete zadržati za sebe.
To je kriterijum svake vrednosti. Vi ste uvek darovatelj.
U činjenju dobra nema trgovine dobrim delima.
Ljubav, a ne vera, čini dobra dela svrhovitim. Dobrota
se ne opija svojim delom, ni u jednoj pomisli ne traži da joj se zahvalimo, ona
se ne zapoveda i ne traži da joj se pokorimo, da padnemo na kolena pred sveštenikom
ili da mu celivamo ruku. Ljubav prema bližnjem nema lestvicu uz koju se možemo
penjati niti vrh piramide na kojem postajemo sveci.
Dobrota ne pravi rang liste.
Ljudskost je početak našeg života.
Oživeli smo onog trenutka kada se u nama pojavila
dobra namera. Postali smo dostojni življenja.
Dobrota je slavljenje života.
A mi – mi smo čuvari tog blaga koje zovemo život.
KO SMO MI?
( u nastavku )