NAQOYQATSI

Moj odnos prema ratu je jednostavan: rat je najveće zlo.

Rat je destrukcija svih vrednosti, pre svega mira, vrednosti koju smatram univerzalnom, meni najdražom. Pravila rata su zla i naopaka, osnovno pravilo je ubijanje, naneti drugome što više boli i nesreće, štete i poniženja. To je sva strategija, uništiti život koji je sam po sebi vrednost.

Svaki rat počinje rđavim postupcima rđavih i neodgovornih ljudi, reč po reč, uzvraćanjem pretnjom na pretnju, dva puta dnevno, tri puta dnevno, pojavom kurvinih sinova u udarnim terminima svih vesti, dok ih gledamo na naslovnim stranama rat je već negde "izbio", "dogodio se", tek tako će reći apologete rata, bez imalo stida, oni za koje će se ispostaviti da su nesposobni za vojsku ali su baš zato "ZA rat", tako potvrđuju svoj patriotizam.

Nema dobrog rata, nema etički ispaljenog metka, ratna etika je oksimoron. Plemeniti ciljevi i krstaški ratovi su mit kojim se zlo predstavlja ideološki poželjnim.

Ne postoji dobro zlo, zlo za neko dobro, nema toga. Nema zla u ime dobra.

Neki ogavni ljudi danas, ponovo, isti oni sejmeni riju po krvavoj prošlosti, proizvode uzroke najcrnje društvene patologije.

Ništa ne znaju, ništa nisu naučili, ništa ne shvataju.

Pokušaću da objasnim.

Ko je kriv?

Onaj koji ne oprašta. Koji ne uviđa grešku. Koji se ne kaje. Koji se ne popravlja. Taj je gubitnik.

Gde je nesporazum?

U prošlosti.

Prošlost ne sme biti medij u kojem se zbiva naša sadašnjost. Prošlost ne možemo učiniti boljom, ispraviti greške i sramotu koju smo počinili, preusmeriti pravac razvoja događaja, najviše što možemo učiniti jeste popraviti sebe i tako izmeniti svoj odnos prema prošlosti.

Pokajanje i oprost su najvažnije promene odnosa prema recentnoj ratnoj prošlosti.

Sadašnjost popravljamo prevrednovanjem, kritičkim odnosom prema isključivosti i nasilju/zlu, razbijajući mitove i razvejavajući maglu i iluzije.

Budućnost je značajna oblast ljudske svesti, ja verujem ona pripada dobronamernima.

Jasno, malo je ljudi dostojnih vrlina kao što su oprost i pokajanje. Na žalost, većina se refleksno drži pozicija ne opraštanja i ne pokajanja, ostajući u stanju latentnog konflikta.

Ova po svemu tragična pozicija je neka vrsta osuđenosti na trajne posledice neizglađenih sukoba, marker etičke inferiornosti/stanja duha  i ozbiljna pretnja diskvalifikaciji iz razvojne perspektive.

Svaki političar i intelektualac čija se reč čuje, to treba imati na umu kada na uvredu uzvraća uvredom, na mržnju uzvrati mržnjom, i uopšte, kada na provokaciju uzvraća istom merom. A dvostruko više kada ih sam inicira. U tom pogledu, svaki takav čin je novi neuspeh i promašaj, pokazatelj naše zaostalosti, znak da smo još uvek daleko, predaleko od naroda koji ima političare za uzor i poštovanje. Zapravo, mi Srbi, imamo političku elitu koja je naš problem. Vlast koja ne razume da bez kritičkog odnosa nema razvoja, nema suštinske promene i kretanja ka boljem i naprednijem društvu. Koja ne razlikuje izgovore i opravdanja od iskrenog pokajanja. Utilitaristički pristup isplativosti pokajanja je pogrešan iz razloga što poštuje kalkulaciju a ne poštuje samu vrednost, ovakav način jeste koristan ali nije ispravan, time je on i ograničen i kratkoročan i kontraproduktivan.

Oprostom i pokajanjem nadvladavamo svoju zlu volju i negativna osećanja, želju za osvetom, ogorčenost i mržnju. Oprost je naravno, vrlina veće moći od pokajanja mada je i pokajanje dokaz osvešćenja i duhovnog pročišćenja onih koji su prihvatili svoju krivicu.

Srbija nema "pravo" žrtve niti ih još jednom ponižavati.

Mir i pokajanje to su konkretna pitanja o kojima Srbija može da raspravlja. To je jedina politika koja može da nam povrati čast i dostojanstvo, to je najvažniji ispit koji moramo položiti.

Ulog je prevelik da bismo ga prećutali.

Vrednovanje mira i ljudskog života  služi na čast svakom čoveku. Otklanjati uzroke rata, svaki i najmanji povod, svaku rđavu pojavu, sve do poslednje gluposti koju su u stanju da izgovore plitki, površni, infantilni političari, zalagati se za mir svim svojim bićem, biti dobronameran. Nikome ne dozvoliti da vam oduzme pravo na život u miru i ljubavi.

Niko nije ovlašćen da nam remeti mir i kvari sreću, da nam preti ratom i rizikuje naše živote. Ne postoji takav društveni ugovor.

Ja ne biram rat.

Ne računajte na mene!